А на послу ништа ново, стално неке разраде неких идеја о будућој организацији ЖТП-а, што по одредбама ЗУР-а што по технолошким принципима. Децентралзација и хоризонтална организација или центализација и вертикална организација, а све да се задовоље одредбе ЗУР-а и технилошки процес. Као да свјет од нас почиње, као да оно отприје ништа није ваљало, те се мора све изнова градити, а не надограђивати на добра рјешења која постоје и која само треба прилагодити новим временима и технолошким могућностима.

А иза свега се водила рововска битка “за фотеље“.

А сада су масовно пристизали и “кадрови са стране“, из грађанства, нарочито за “заједничке службе“, “радне заједнице“ ООУР-а, РО-а и СОУР-а, док се таворило с радницима за извршавање основног задатка фирме: превоз робе и путника.

Откад постоји жељезница, ради специфичности пословања, кадрови су се одгајали “одоздо“ и с временом и искуством напредовали према “горе“. Примали су се млади и идеално здрави момци или цуре и почињали на наједноставнијим али најтежим и најопаснијим пословима маневристе, транспортног радника, пружног радника и слично, да би постепено кроз интерно дошколовавање напредовали за скретничаре, вођу маневре, кондуктере, возовође и др., а да би се најбољи школовали за машиновође, отправнике, пружне пословође и сл., а од ових најбољи за шефове станица, диспачере, надзорнике и сл., а од ових даље за разне референте, инспекторе, контролоре, ревизоре и тако до самог врха у вертикалној руководећој хијерархији.

А сада се тај принцип урушио, млади нису пристизали ради слабих плаћа, а стари убрзано одлазили у пензију. А дође и ЗУР као умјетни ђубар за бујање бирокрације, док наста суша у производњи: нема радника за основну дјелатност подузећа, а администрације и превише која као сваки паразит сама себи измишљаше посао.

Тако у рачуноводство и књиговодство ЗОП-а дођоше двије дипломиране економистице: Ивана Јеласка, из познате сшлитске фамилије Јеласка и Смиљана Михалец, из Видошевића фамилије, у Вучу Ана Лагатор, економиста, код мене у Саобраћај неколико цурица у књиговодство и рачуноводство, итд. тако да се скоро сваки дан сретао неко нови по канцеларијама. И одмах се видило, на први поглед, ко је од њих везан порјеклом за жељезницу, а коме је то “тера инкогнита“.

У ООУР за технички преглед, његу и одржавање кола или скраћено “Кола“ за роководиоца економске службе је дошао млађи човјек, дипломирани економиста, Ивица Младинео из Творнице фероникла Дуги Рат. Тамо је радио као референт, а становао је у својој кући у Стобрећу, порјеклом из Подшпиља на Вису, био ожењен и имао дјете, све у свему, мојих година и нешто мање радног стажа. Економију је дипломирао на новоотвореном Економском факултету у Сплиту, неколико година послије мене, а играо је и ногомет као првотимац у “Приморцу“ из Стобрећа.

На стручном колегију Чвора замолио ме директор ООУР-а Кола погонски машински инжињер Младен Гиљановић да његовог новог шефа економије упутим у посао пошто он као “странац“ нема појма о жељезничком пословању:

-“ Ем Бодул, ем радио тамо у доброј фирми за добру плаћу, а овдје доша да шефује за мање паре, а као такав нема појма да ли се точак на жељезници врти око осовине или осовина скупа с точком…“ – насмија се он.

-“ Па зар нисте могли наћи неког ко позна технилошки процес на жељезници, а и чудно ми је то да он “скаче с коња на магарца“ бар кад је у питању плаћа, а о стану и другим привилегијама да  не говорим!?“ – питам га полуозбиљно.

-“ А знаш како то иде, на натјечају је имао најбоље квалификације, па препоруке са свих страна, мада сам и нешто начуо, онако незванично, да је тамо мутио или покушао мутити, и ето, шта је ту је, ваљда ће се знати уклопити.“- уозбиљи се Младен.

– “А нека дође, помоћићу му колико могу, а дао сам ти и Зору, она све зна шта треба. Штета шта она нема на папиру спрему која се тражи, мада из искуства зна све тамо одрадити.“- велим му.

Ивица је дошао код мене у канцеларију након пола сата од тог разговора и позвао се на разговор с Младеном. Након формалног упознавања упутио сам га на литературу, правилнике, начин рада, дао му информације с ким може контактирати у Загребу и по питањима струке и процедуре и чинило ми се да брзо “веже конце“ јер је стално уњкавим гласом потврдно одобравао уз истовремено стенографско шарање по неком блокчићу.

-“ Е, па засад толико, ако шта затреба ту сам, нисмо далеко, а Зора ти тога доста зна, послушни је или је задужи да одради, а видћеш да неће бити проблема, жељежничари су ти посебна сорта, воле помагати млађима и новима у послу, то је традиција.“ – кажем му при крају разговора.

-“ А да, то сам одма примјетио, једноставни људи, простодушни и претјерано услужни, а не као што је било тамо ди сам радио, све напухана госпоштина мада су мање образовани у сваком смислу од вас овди.“- пруњка он.

-“ А шта теби би да с веће плаће долазиш овдје на мању, доста мању, тамо си радио у фирми која предобро ради, извози све, дјели добре плаће, а из фонда заједничке потрошње подмирује промптно све потребе за становање радника, друштвена прехрана је боља него у “Лаву“, а то ти је и ближе Стобрећу него овдје?“ – директан сам.

-“ Истина, ма ја тамо не могу напредовати, увјек је неко испред мене, раде ка свуда рођачке и клановске везе, а ја радећи овди сам у граду и могу контактирати брже и једноставније с људима, особно, а на овом мисту сам себе такорећи контролирам и ником не полажем рачуне. Ауто имам, кућу имам, отац ми помога да изградим, а тамо сам био у слипом цриву, и увик неком полага рачуне. То ми је бија разлог да дођем ‘вамо, нека је мања плаћа, али ми је већа слобода и мањи умор, могу се више посветити “Приморцу“ и својим обитељским стварима.“ – заглађује масну косу и једва га пола разумих кад убрзано уњкајући разјасни своје разлоге.

-“ Нека, врата су ти код мене увјек отворена, помоћићу колико и како могу увјек кад ти затреба, а и сам видиш да је то у основи све исто, а специфичности су логичне и лако разумљиве.“ – велим му.

-“ Липо, хвала, видимо се.“ – проуњка он и оде ужурбано.

А у мислима, такнуто из подсвјести, ми се наметну нека слутња: овај човјек је вјетропир, гледа свуда и на сваком мјесту и у свако време само у своју корист, и неће презати “…да гази преко мртвих…“ да оствари своје прохтјеве и амбиције. Један од оних “љигаваца“, и по физичком изгледу и по душевном кроју, који своју стручну и интелектуалну моћ и енергију томе подређују не осврћући се на “жртве“ које на том свом путу проузрукују другима.

Бацим поглед кроз прозор и то што угледах још више потврди моју слутњу: живахно је разговарао с Бућаном Ивом и Винком Ћалетом као да се годинама познају, а знао сам да је ту тек три дана. Или се познају од раније или су се прпознали по “њуху“, и би ми јасно да је то кадар “хрватског прољећа“.

Након неколико дана срете ме прегледач Јошко Прибудић и као увјек слаткорјечив обавјсти ме:

-“ Е мој шефе, шта ли ме све сада не примамо на ферату!? Имају школе, факултете и дипломе, а о жељезници и послу на њој немају појма. Онај мој шеф економије је прави мулац, не зна шта је папучица а шта бандаж, шта је полуспојка или пректетник, а како ће онда знати кад и колико триба труда за отклконити те кварове. Идемо ми низбрдо шефе, јадна ферата.“

-“ Ајде мештре, не кукај, научиће они, треба им дати шансу.“ – насмијем се – “Видим да се брзо спријатељује на све стране.“

-“ Оће ђавла, они гледају само како да се овајде на нашој муци, брига њи за нас, дошли на готово и троше ли и троше оно што смо ми створили. Ето, ти си шеф, ваљаш толике паре а немаш репрезентацију, а мој шеф је ту тек пар дана и већ је има и све редом части, купује “подршку“ и “везе и везице“. Нови људи, нови обичаји, ма нека их само нека троше своје а не наше, нека нешто оставе и будућима ка шта смо и ми радили.“- пожали се Јошко – “ И да знаш, он није ни члан СК, а добио то шефовско мисто.“

-“ Па шта, ниси ни ти, али добро радиш свој посао, знамо се одавно и никад нисмо долазили у сукоб, ти си као прави професионалац радио своје, а ја своје и добро је штимало, зар не?“- велим му.

– “ А јесте, лако је с тобом радити кад као “главни“ у тиму знаш шта триба, па разоружаш знањем свачије јогуњење. И немој тако, био сам ја члан СК, избацивали ме и наново примали, ма нисам ја за то, ја се боемишем, женио сам се званично и незванично пар пута, зезам се с животом, а да сам к’о брат Славко мога сам бити одавно неки шефић и примати већу плаћу. Ма знам да то није за мене, немам мотив и дебелу кожу да наређујем људима, да их обмањујем и лажем, да им будем примјер и вођа кад волим, ма живим, као слободњак и самосталац, не питајући никог за његово лично што не дозвољавам ни њима да се уплићу у моје. А тебе од првог трена цјеним, никад се ниси распитивао ни код мене ни около како и зашто ја тако живим, цјенио си ме онаквог какав сам, а и ја те ради тога поштујем, та ти си једини од шефова који овако разговара са свима, од оног најнижег до највишег у фирми. А овај мој шеф економије већ зауз’о позу, на све испод себе гледа с висока, а подвлачи реп и улизује се вишима. Е, јебем ти таке људе, нема ту људине, оне које људи цјене.“ – расприча се он.

-“ Ајмо ми на пиће у “Бобиса“ кад немам репрезентације да те почастим овдје.“ – насмијем се знајући да је ради тога доша.

-“ Ајмо, да оставим овди чекић и рукавице, али ја плаћам, доста ми је да ми чиниш част што се са мном отворено дружиш, та ти си ипак шеф а ја трлишар, а примаш ме ка себи равног, к’о човјека.“ – дода на моју понуду.

-“ Ајмо, лако за то, ти пиће ја каву или обрнуто, може тако?“ – смијем се.

-“ Ето, а други би једва чекали да се омукташе. То ти је људски али није за тебе добро, немој се превише “љубити“ с нижима, понекад им и одрежи к’о други шефови, враг су ти људи, некда те таквог цјене а некда превише траже и кад не добију окрену се.“ – савјетује ме он.

За шанком испијемо жестину и пијуцкамо каву шутећи, а онда се Јошко осмјели:

-“ Нисам ти мислио рећи јер знам да не волиш нити се бавиш оговарањем, али сам срачунао да ћеш убрзо сазнати од другух, оних који се улизују и у своју корист понешто о неком додају. Овај Ивица Младинео ти је родом из Подшпиља на Вису, ћаћа му је био истакнути ХСС-овац прије рата тамо у селу, а као такав кооптиран у оне локалне власти послије рата и знаш већ, мало се окористио музући двије козе, од власти и цркве, и њему овди у Стобрећу направио кућу и преко веза га запослио у Дуги Рат, тамо ди су добре плаће. Кол’ лко знам он је тамо нешто забрља, па се склонио овди код нас, а како је доша и сам можеш претпоставити, гурали га “прави“ људи од цркве до ових Савкиних комуниста који прођоше лишо посли “критика“. Пази се, бит ће он фин док му трибаш, али ће истовремено једва чекати да ти са савојом клапом истомишљеника подметне клип кад му се укаже прилика. И знај, он је од оне врсте “нових кадрова“ који не презају од “ниских удараца“ да би оставрили за себе корист, а на шта ми старији, друкчије одгојени, нисмо скројени. Он ти није ни комуниста, ни вјерник, ни стручњак, ни моралан човјек, он је скоројевић који жели паре и власт што брже и с што мање труда, и све је по њему дозвољено и нормално да то оствари, и користиће све “алате“ било које вјере или идеологије да то оствари, онако по потреби како у датом трену оцјени. Ја толико, а ти знаш да не лажем, да ти желим добро, та пријатељи смо још из Солина, зар не?“ – доврши он.

-“ Хвала Јошко, нисам то све зна али сам некако и сам дошао до таквог закључка.“ – ставим му руку на раме.

-“ Ех, умало да заборавим, ево ти овај упаљач, прави њемачки, наша у гарнитури, неком испа, а добар је.“- пружи ми росфрај упаљч на плин.

-“ Не треба, лип је, ма га држи за себе.“- отклањам поклон.

-“ А шта ће ми, ја сам непушач, а имам их ја још, свашта путници забораве.“ – гурну ми га у џеп јакете.

Одемо назад у канцеларију, он узе свој чекић и рукавивце и прикричи:

-“ Поведи рачуна, све ми је то испричала моја женска, она је родом отамо.“ – насмија се враголасто и оде.

Поведи рачуна о овом, па о оном, ма о свему, а било је тога пуно, и тако ми летише дани не кап по кап, већ цурком. Да сам радио дан ноћ не би стизао па се морала правити селекција по приоритетима, па и поред ње и преношења овласти и одговорности на подређене нисам стизао оно што сам највише желио, да се колико толико бавим научним радом у струци.

Екипа коју сам имао у служби била је добро организирана и сви су послови обављани на време. Сви проблеми који би се јављали били су “виша сила“ од недостатка новца који није редовно пристзао од СОУР-а до разних “статистика“ које су увјек у задњи час као приоритетни задаци стизали од умножене бирокрације из разних СИЗ-ова, СДК или разних статистичких завода од Опћине, Републике, Савезних и међународних жељезничких организација. А оне су највише љутиле и мене и екипу, јер су сви они могли те податке добити из званичних жељезничких статистика које је редовно израђивао ЕРЦ ЖТП-а Загреб и истовјетни ЦИП ЈЖ у Београду. Сви смо знали да је то дупли посао, али против такве логике бирокрације се није могло, имали су законско покриће и готова ствар.

И у моју службу дошло је неколико цурица, углвном из жељезничарских породица, и два три момка, који се брзо уклопише у систем рада и могао сам с те стране бити задовољан, све је функционирало као најпрецизнији швицарски сат.

И код куће, у подстанарству код чика Пере и тетке Маре било је како треба, живили смо као једна фамилија, а центар ње је била Јасенка која је свима нама била “мали шеф“ чији се задаци с радошћу испуњавају.

Али се у том затишју, негдје у подсвјести, рађала нека сумња, некако неодређена, да тако неће вјечно бити и да треба рачунати по оној Циганској “… плачи кад је лепо, а весели се кад је ружно време, једно долази послле другог..“, како ми одавно у Копилици парафразира изреку један капо Циганске черге Топић, порјеклом негдје с Травничког подручја.

И убрзо се показа да је тако.

( Наставк из рукописа)

Advertisements