Тог прољетног поподнева, љепог као само што може бити у мају, вратили смо се из Буковице, с Влаке, послије тамо проведених Првомајских празника, освјежени тамошњом тишином, цвјетним ливадама и мирисама родног завичаја.

Док смо распремали ставри из бројних торби и завежљаја и дјелили храну од робе, а њу на прљаву и чисту, ћакулали смо с чика Пером и тетком Маром. А њих је највише интересовало како је било с Јасенком и кад су чули да је било све у реду њиховој радости не бијаше краја да су и сами себе морали похвалити:

-“ Видиш ли ти шта то значи за дите кад је у сигурним рукама, а Јасе?“ – грли је тетка Мара – “Сунце моје, баш смо те се пожелили, одужише ми се ови празници.“

-“ ‘Есу, теби и мени, овди у бетону, срића па ћу ја ових дана у Броћанац, вриме ми је, мора се тамо нешто порадити, а и виноградић је ки дите.“ – тјеши се чика Перо.

Док смо ушли у нашу собу и тамо сврставали наше стварчице махинално сам упалио ТВ коју за ових продужених празника нисам никако гледао, не обраћајући пуно пажње на емитирање некакве “озбиљне глазбе“. А онда одједном се програм нагло прекину и ми сви изненађено засташмо као укопани на затеченим мјестима. Тишина и свјетлуцање екрана потраја, бар нам се тако учинило, доста дуго, а онда се на екрану појави Мирослав Лилић, родом из Сиверића, уредник на ТВ Загреб, у црном одјелу и бјелој кошуљи и црној машни и некако промукло изусти:

-“ Умро је Друг Тито…“

Било је то 4. маја 1980. године, у 15.04 сати.

Свима нам кренуше мукле сузе. Јасенка се одвоји од тетке Маре и стаде испред ТВ док су јој као два крупна бисера дјетиње сузе лагано клизиле низ румене обрашчиће, што нас још више растужи.

-“ Дођи срећо, шта ћеш, био је стар и болестан човик.“- трже се прва тетка Мара и привуче је себи у загрљај.

Чудни смо ми људи као бића, и појединачно и као маса. Мада смо знали да ће се то сваког часа догодити ипак смо били затечени. Она потајна варалица нада, да неће доћи до коначног и логичног резултата је одгађала сраз разума и емоција те нас увјек на догађај затекне неспремне.

-“ Збогом Југославијо!“ – рекох тихо још влажних очију и образа.

-“ Зар ово то значи!?“ – тргну се чика Перо.

-“ Не одмах, али за сљедећих пет-десет година, док се “макиње“ не нашалтују и крену пуном снагом на дробљење.“- рекох утучено.

-“ Надам се да “то“ опет нећу доживити, и оно једном у младости ми је било доста и за два-три живота, ајме нама.“ – вели тетка.

-“ Ма неће ваљда, уредио је он и будућност, а његово сјеме је одавно разрасло у стабла.“- неубједљиво ће чика Перо.

-“ И ја се надам, али, али, знаш како то већ иде, послије дуготрајне владавине једне јаке личности, каризматичне судбине, насљедници се почну борити за његово мјесто,а не видим никога ко би могао владати његовим ауторитетом и масовном народном подршком.“ – велим им – “ Видите ли, већ данима слушамо о његовој болести, операцији, итд., а данас плачемо, да ли за њим или за претходним добрим и сигурним данима живота којих више неће бити?“

-“ Он је одредио да га насљеди Предсједништво, оно колективно, састављено од представника свих народа и република, баш да не би долазило до надгласавања или превласти, па ће ваљда тако и даље држава Југославија функционисати.“ – укључи се Милица.

-“ Кад би било тако!? Све државе се распадају од “црвоточине“ изнутра као и дуб, а не због “буре“ с вана. Здравој срчики бура не смета, може стабло вити, оно се савија и издржи, остаје, а црвоточина га изгризе изнутра и оно се и на повјетарцу или без њега ломи и пада, питање је времена. Ко је у Предсједништву, њих осам, а сваки би хтио бити као Тито, међу њима први. А сад Тита нема, неће нико од њих да слуша себи равног, камоли да му се подчини. А гдје су још републичке врхушке које су се и за Тита подоста осамосталиле и радиле шта их воља!?“ – говорим им док идемо у кухињу одакле нас дозива Перо да попијемо ракију за покој душе Маршала.

-“ Нека му је лака земља, заслужио је, дао нам је мира ових тридесетпет година и подоста доброга…“ – подиже бићерин чика Перо, просу три капи на под и остатак на екс сали у грло.

И ми остали, осим Јасенке, учинишмо исто.

Јасенка је из бићерина одала пошту соком, тетка се постарала да и она у том трену буде “велика“.

-“Маро, кувај де ти каву! Е, дицо моја, ја га отпочетка памтим ка одраста човјек и нисам одувјек мислио о њему ка данас. Памтим краља Александра, кнеза Павла, па Петра II Карађорђевића, а Тито је за три копља од њих био бољи и способнији. Нисам ја неки учен човјек, рођен сам ка сироти сељак, рауба у Мајдану ка мазга за Краљевине и био увјек го, бос и гладан, а откад он дође крену се напред, неста глади и голотиње, пошколова младост, омогући љечење свију и ишло се, мора се признати, из године у годину напред. Није било лако, радило се дан ноћ, али се осјећало како мили бољитак. Радећи као кочничар, кондуктер, па влаковођа разговара сам с људима, доста се тога чује и научи тако, и већина га је цјенила ради тога, бар кад су у питању ови “мали“ људи, а за оне “горе“ није ме ни брига. И сад би се заклео да васцјели народ плаче, да је сузу ка и ми пустио…“ – прича Петар док на кољенима њиња Јасенку – “…и ово дите, од три године и осам мисеци за њим плаче. А мало је државника то постигло! Немој ти моја Јасо плакати, он је био стар чика, пуно старији и од мене, мада ја имам седамдесету, а он је има осамдесетосам година, а то је скоро више један живот, онај најлипши!“

Тетка Мара служи каву свима, па и Јасенки пар капи на пијатићу, да буде “велика“ кад се већ воде “велики“ озбиљни разговори гдје она није у центру пажње. А ко зна шта се роји у мислима малог дјетета кад одрасли плачу, да ли жали за другом Титом или што је инсинктивно осјетила тугу с нама старијима. Но, никад се не може то дознати, често стрији греше кад суде о разуму и осјећајима мале дјеце.

А зна сам да тетка Мара настоји да Јасенка запамти овај дан наглашено је третирајући као “велику“.

-“ И ти Миле мислиш да нам долазе “црни дани“, свакако ће нам бити горе него до сада, и ја рачунам?“- послије срка каве упита Петар.

-“Ти памтиш краља Александра, он стеже и попушта, па га убише, и онда дође млаки кнез павле и шта би: избори, владе, избори, владе, уствари анархија, па пуч и дође краљ Петар II,те рат и распад земље, о изгинулима и порушеном да не говоримо, оста пуста земља. Истина је да су у свјету биле лоше околности, али да смо били чврсти као држава иако захваћени ратом не би било међусобног клања и убијања, или би било у мањој мјери. Бојим се и данас истог сценарија: централна власт је значајно ослабљена, држе је само Војска и Савез комуниста, а остало је све по републикама. Већу власт има предсједник федералне републике него ли члан Предсједништва СФРЈ. Савезна владу скоро да нико не слуша, све републикице доносе властите законе и дају им предност у односу на савезне. Обичном човјеку је смјешно да из сваке области имамо девет закона, један савезни и шест републичких и два покрајинска, а који регулирају правно исту материју. Зашто није довољан онај савезни ако га је усвојила Савезна скупштина, а коју чине посланици из свих република? Е, то је криво постављено у Уставу из 1974.године, СФРЈ је по њему уствари конфедерација, а не федерација како се говори и пише. То замјерам Титу, по мени је претходни устав био бољи и за СФРЈ као државу дјелатнији. Тамо се знала вертикала, надлежности и одговорности, а по овоме све се заснива на доброј вољи и договору за сваку ситницу, а још је горе што се договорено не изврашава и за такво понашање нема санкција. С друге стране, извана нам се одма ради о глави, сјетите се атентата на амбасаде, 1971. и 1972. године, јер многима самоуправни социјализам не одговара ни на Истоку ни на Западу, буди им међу њиховим радницима бунт и притисак на повећање надница, а богме на право управе и власништва по фирмама. Ту су и Италијани који не могу прежалити Истру, Фјуму, Зару и отоке, Мађари Војводину и Барању, Аустријанци хоће Корушку, Албанци Косово и западну Македонију, итд., значи да нам се ни извана не жели добро, а сад нема вјештог политичара Тита да се у свему томе сналази. Исказаће се то ускоро, најприје у економији, а послије и на осталоме. А код нас никад није било тешко наћи “послушнике“ који би и ћаћу продали за доларе, бар се до сада тако показало.“ – збрда-здола набацах своја размишљања.

-“ Ма, неће тако бити, сложен је механизам али ће функкцинисати! Ником није у интересу да се живи горе, камоли да се држава распадне.“ – не слаже се Милица.

-“ Не жели то народ, мали људи, али они “горе“ су и сада тамо ради личног богатства и власти. Зар ми већ немамо тзв. “црвену буржоазију“ ? А тек дјеца те елите која се и сада шеткају по иностранству као синови и кћери кнезова, шеика и друге бјелосвјетске аристрокрације о државном трошку. А ова тзв. “мала привреда“, “ГГ предузећа“ и слични слизала се с политичарима и елитом, брига их за социјализам и самоупвљање! Да не говорим о дијаспори, тамо има свега и свашта и све је плаћено од тамошњих власти као “пета колона“, или као “послушници“ или као “топовско месо“. Сама Војска је слаба и недовољна да одржи јединство државе, а и она је пуна каријериста и кадрова “по кључу“. Видио сам то кад сам је служио. А СК је одавно разводњен и раздробљен, ишло се на масу а не на квалитету, многи су у чланству само ради каријере. Народ је лако завести, довољно се сјетити Талијана за Мусолинија или Њемаца за Хитлера. А довољно је и прочитати мало стране штампе да се схвати шта мисле о нама и шта нам замјерају и шта желе а то није ништа добро нити је у нашу корист. Дај Боже да сам у криву, да се варам, а говорим само како ствари стоје и као ће се по мени догађаји послије Титове смрти одвијати.“ – настављам прогнозирати.

Пало је вече, а вани на улицама нигдје никога. Сви су гледали ТВ и оплакивали друга Тита, са притајеном зебњом и неизреченим питањем:

-“ Шта ће бити послије Друга Тита?“

И ми смо касно заспали мучећи се истим питањем и слутњама.

Advertisements