На послу и улици, по кафићима и дућанима, пијацама, ма свуда се само говорило о смрти друга Тита, а могло се осјетити да се у тим разговорима не дотиче оно главно, а које су сви имали на уму:

-“ Шта ће бити даље? Како ће држава и друштво функционисати без њега?“, јер на то најосновније питање ниједан од политичара ни савезних ни републичких није давао одговоре, сви су говорили о великану и његову дјелу те о достојној сахрани у Београду у посебно направљеној монументалној гробници-маузолеју названом “Кућа цвјећа“.

У подузећима скоро да се није радило, отаљавало се оно шта се мора и не може чекати, а већ су се могла чути и потихо постављена питања:

-“ Зашто мора бити сахрањен у Београду, па он је Хрват, рођен у Кумровцу, и зашто га не би тамо схранили кад му је тамо већ одавно направљен споменик?“

-“ Па људи, он је био Предсједник Југославије! Све државе своје предсједнике сахрањују у престолници, не треба измишљати топлу воду.“ – други би исто тако утихо одговарали.

-“ Неће бити баш тако, како то није тако код Американаца, а има и других држава које тако не раде.“ – противили су се први.

-“ Тито се често изјашњавао као козмополит и комуниста не кријући своју националност и порјекло, али томе није придавао нимало пажње. Често је говорио да је од свих југославенских народа и народности помало па је нормално да буде сахрањен у главном граду свих народа и народности, ваљда је то и његова особна жеља, сигурно не би било у реду да његово опредјељење сада негирамо и мјењамо те га проглашавамо искључиво за загорско сељаче.“ – отклањали су друи аргументе првих.

А мени се чинило да је већ почело остваривање мојих слутњи. Обично тако почиње шапатом и од малих ствари.

Како било да било, воз с посмртним остацима Друга Тита кренуо је из Љубљане према Београду, а предвиђено је и опраштање у Загребу на Главном колодвору. ТВ је све преносила од почетка до краја. Уз цјелу пругу народ се што организирано што спонтано опраштао од покојника, свог Друга Тита, Предсједника и Маршала, у пролазећем “Плавом влаку“.

Тај дан нико није радио сви су гледали пренос погребне цермоније и мора се признати да су запослени на ТВ тај посао изврсно обавили, могао се видјети сваки детаљ осим самог затварања погребне плоче с једноставним натписом “ТИТО“.

Испраћај “Плавог воза“ у Љубљани је био хладан и суздржан у стилу “прагматично хладног“ словенског менталитета, у Загребу су отпјевали “Фала“, а у Београд се сјатила маса свјетских царева, краљева, предсједника држава и влада, те осталих високих државних функционера, које до сада није нико успио у толиком броју окупити на једном мјесту, у исти дан и време и истим поводом. Видио сам их тад као обичне људе, од крви и меса, како прилазе одру, поклањају се и плачу, а у мислима ми сину питање:

-“ Како је могуће да ови људи, колико сутра, ће доносити одлуке да се крене у рат између појединих њих, зар им мртвац у капси не говори да овоземаљски живот није вјечан, да сила не рјешава ништа већ само доноси патње, страдања и бол, и то највише онима недужнима и невинима!?“

-“ Па мора да је био велики човјек, државник и политичар док га поштују сви, и њега и његово дјело, кад је успио стећи поштовање и пријатеља и непријатеља!“- вели чика Перо.

-“ Видиш, то и ја мислим. Већи је него што смо га ми замишљали, иако је и код нас својим ставом и методом владања ушао у срца народа, то је чињеница. Али ће већ од сутра почети и друге приче, ове је наградио, ове осиромашио, ове побио, ове рехабилитирао, како коме одговара и шта време буде више одмицало истицаће се мане и умањивати врлине, а све у интересу оних који буду то говорили по оној: “… умањи другог да би себе уздига…“.“ – велим му ја.

-“ “О мртвима све најљепше!“, тако се у народу каже“ – дода Милица.

-“ Е, то не важи у политичкој борби за власт, политику не води народ.“ – покушавам бити реалан.

-“ Па да, власт нема цјену, за њу се све жртвује па и народ ско се треба стићи до циља. Доста је примјера из повјести од памтивјека.“- слаже се самном Перо.

 Бјели мраморни поклопац склизну и “…Друг Тито оде преко Романије, на челу својих партизанских колона…“ да парафразирам му личног пријатеља Крлежу, а у СФРЈ и нашим животима поче “ посттитовска ера“ с паролом:

-“ И послије Тита Тито!“

Advertisements