Почетком јула ступила је на снагу одлука о новој организацији ЖТП-а Загреб. Сада је у Михановићевој 12. било сједиште СОУР-ЖТП Загреб, на Главном колодвору Сједиште РО ЖП (жељезничко подузеће) Загреб, која је удружила бивше самосталне ООУР-е на подручју загребачког жељезничког чвора, РО ЖП су још биле у Ријеци, Вараждину, Копривници, Осијеку, Винковцима, Славонском Броду, Карловцу, Книну и наравно у Сплиту. Постојале су и РО самосталних дјелатности као “Инфраструктура“, “Гредељ“, “Инвест“, ЕОП, и друге, да не набрајам, као прирепци жељезници.

РО ЖП Сплит је обједињавала ООУР-е “Саобраћај Сплит“, “Транспорт Шибеник“, “Вуча влакова Сплит“,“Технички преглед Сплит“ и “Одржавање пруга Сплит“, те Радну заједницу РО, са сједиштем у Сплиту.

Радна заједница РО ЖП је објединила сву администрацију бивших ООУР-а и састојала се од Опће и правне службе, Техничке и оперативне службе, Комерцијалне службе, Економске службе, Службе друштвеног стандарда и самосталних реферада за ОНО и ДСЗ, те протупожарну заштиту.

Економска служба имала је Послове плана, анализе и развоја, Послове расподјеле, Финанцијске послове, Стоваришно-материјалне послове и Послове књиговодства.

На челу РО ЖП је био директор РО, а на челу служби директори служби, док су на челу послова били руководитељи послова.

ООУР-и су имали своје директоре и минимални број службеника опће администрације.

Све у свему то је било механичко спајање које није водило рационализацији пословања и смањењу администрације, чак супротно, повећању администрације и у СОУР-у и у РО ЖП, што се правдало досљедним спровођењем ЗУР-а, а по тој тези су ООУР-и и РЗ имали своје жиро рачуне, док га РО ЖП као цјелина није имала, а зна се од памтивјека да је моћ тамо гдје је новац, па по овој организацији је РО ЖП била обична фикција коју се могло и требало слушати, али није морало ако се не би постигао договор.

“Договорна економија“ је спроведена у пракси.

Наравно да је таква организација тражила прерасподјелу радника на новосистематизирана радна мјеста, а што је уносило највише немира међу људе и кварило међуљудске односе, јер правих критерија за распоред радника није било, а оно мало шта је било могло се тумачити овако и онако, како је кога воља.

Мене су распоредили за руководитеља плана, анализе и развоја, Јозу Гргића за руководитеља расподјеле, Наду Матић из бившег ЗОП-а за руководитеља финацијских послова, Драгицу Злоић исто из ЗОП-а за руководитеља књиговодства, а Срећка Мешина за руководитеља материјално-стоваришних послова.

За директора Економске службе именован је Васо Кутлача, руководитељ те службе у бившем ЗОП-у.

Такав је био привремени распоред док се не распишу натјечаји и оконча поступак по њима, па су сви носили титулу “в.д.“ (вршилац душности), а ко је тако одредио остало је за већину тајна.

Наравно да је сад требало по правничкој логици доњети и правилник о плаћама, а док се то под хитно не уради свако ће примати досадашњу плаћу. Кога ће у Комисију за израду правилника него мене, та то сам и до сада радио, и то за цјели РО, ООУР-е и РЗ, и то као предсједника. Такве сам ја био среће, кад треба радити онда сам први, а кад треба наградити нема ме ни у предлозима. А мора сам пристати, прво што чекам изградњу стана на Мертојаку, а друго што су то тражили радници “с терена“ исказујући на тај начин поштовање мојој стручности, поштењу и објективности.

За директора РО ЖП Сплит за в.д.-а је постављен Рудолф Крвавица бивши директор ООУР-а Вуча влакова, за његова помоћника Сарага Данко, за директора Саобраћајне службе Ћиро Вученовић, за директора Комерцијално-транспортне службе Славко Прибудић, за директора Опће и правне службе Бан Јерко, а како већ рекох за в.д. директора Економске службе Васо Кутлача.

Многи су се изненадили постављењу Крвавице умјесто Сараге за директора РО, па искористих прву прилику да упитам Сарагу како је до тога дошло. Били смо сами у мојој канцеларији, негдје пред крај радног времена, гдје је он навратио пошто је у сусједном КСР-у куповао карту за спаваћа кола за пут у Загреб на неки од честих, у то време, састанака.

-“ Шта је то директоре, изгледа да смо само нас двојица “зглаизали“? – питам га уз цинични смјешак.

-“ За себе знам да је у питању грех из ’71, такве сам гласе чуо из Михановићеве, мада обојица знамо да ни Крвавица ни Шкрапић нису “невинашца“ из тог доба, можда су чак били и радикалнији и загриженији од мене, али су имали и имају добру залеђину из Загреба од политичара и оних из сјене, па их нису ни прогањали, та тобоже су они били потајно инсталирани у “маспоковце“ да би се на “правим мјестима“ знало шта ми “ Савкини кадрови“ радимо. Може бити да је и тако, али нисам баш у те тврдње увјерен по ономе што знам да су говорили и чинили.“ – и он се кисело насмјеши.

-“ А како ја “испаде“ на ниже, ко прогура Кутлачу, истина је да има више стажа, исту високу спрему коју ја ни у сну не могу изједначити са својом, та то је само за повлаштене била на брзину склепана некаква Висока привредна школа, која се не може мјерити с Економским факултетом, и ти то знаш, и сам си је завршио, а он и није неки жељезнишар, не разумије се у технологију и технолошки процес. И сам знаш да је почео као обрачунац ОД и књиговођа у Книну и да је за шефа Економске службе у ЗОП Сплит дошао преко шурјака из “Конструктора“ и “Лавчевића“ с којима Шкрапић има дил као подизвођач, он њима они њему, овисно о градилишту.“ – распитујем се.

-“ Бит’ ћу искрен, ја сам се залагао за тебе, Крвавица исто, Вученовић и Прибудић су те такође подржавали, за тебе је био и Кларић Анте и Чизмић Иво, али су Васу форсирали Шкрапић и Бан. Зашто Шкрапић јасно ми је, да сакрије своје “мућке“ отприје и да има свог човјека за будуће, али ми није јасно што је Бан форсирао Васу, мада знам да он одвано тебе не подноси и стално те опањкава. Ваљда је то неки Перковићко-Љубитовачки загорски савез. А били су тако упорни да се “рат“ на колегију РО водио данима, уцјене и наговарања од њих двојице су биле свакодневне тако да се и Загреб умијешао и тако пресудио. Жао ми је, нас двојица смо добро сурађивали, а сумњам да је Васо зналац и вредан као ти.“- исприча ми он.

-“ Да, он има позу, а сто пута сам се увјерио да је “танак“ кад је у питању струка, та књиговођа остаје књиговођа, они сви мисле да су важнији од оних из технолошког процеса, а не да су само евидентичари оног што се радило, и то спори евидентичари с пар мјесеци закашњења. То и сам знаш.“ – рекох свој утисак.

-“ Можда си и ти заказа, треба си и ти потегнути неку своју везу одавде или из Загреба.“ – приговори ми.

-“ Размишља сам, али сам увидио да су слабије од његових, и сам знаш да су ЗОП-овци најачи и најтајновитији клан у ЖТП-у и да као служба одржавања боље пролазе од основне дјелатности: саобраћаја и транспорта. Жалосно је то, али је тако! Сјети се само плаћа, станова, итд., код њих и код основне дјелатности. А и тај вражији стан ме “кочи“, никад да га заврше, па нећу да “дижем главу“ да ми не би правили проблеме као и до сада, знаш да Бан лови сваку прилику да би ме ту гдје сам наосјетљивији боцну, као и до сада шта је радио.“- рекох му.

-“ Па, имаш право. Што те брига, плаћа ти неће бити пуно мања, а моћи ћеш их контролирати с твог радног мјеста, па се неће усудити да те дирају. Данас ти је све могуће, наговоре неког да упадне у твој стан и требају године да га деложирају, а то ти не треба, усели се па онда крени на рјешавање ових проблема. А биће и натјечај, тко зна како ће све проћи тада. Ето, Гргић поста шефић, одвојише расподјелу у посебне послове уз његово обећање да им неће сметати натјецањем на њихова радна мјеста, јер има већу стручну спрему бар на папиру од многих њих.“ – објасни ми и друге детаље.

-“ За то ми није жао, нека иде даље од мене, не могу га цјели живот “шлепати“, само ме интересира како ће “шефовати“!? Видићеш, претпостављам, да ће се шепурити ки пјевац!“ – насмијем се.

-“ И ја тако мислим! Ма јебеш овакву организацију, ничег доброг ту нема. Самоуправљање у технолошки процес, гдје се заповједи или наредбе издају у секунди и извршење се не одбија јер иначе оде све к врагу, се не може увести. То може бити негдје тамо гдје производња или услуге нису везане за време, на секунде као код нас, а код жељезнице, милиције, војске, авио-саобраћаја, и сличних једоставно не може функционирати. Та ни ципеле не носимо увјек исте, ради броја, боје, времена, годишњег доба, глупо упоређујем, али хтједох рећи да заједнички називник не може бити за оно што не иде или није слично, сродно, у бројнику… знаш оно крушке и јабуке…“- спетља се нерсположени Сарага.

-“ Е,то, то, то су данас богохулне рјечи, али се слажем с њима. Не претендирам да сам највећи стручњак, али могу видити да ће порасти трошкови на свим подручјима пословања, а производња: превоз робе и путника ће опасти, путника зато што је све више особних аута, како код појединавца тако и службених по фирмама, што је аутобусни цестовни превоз од државе стимулиран и све је већи распон у модернизацији та два вида саобраћаја, док ми жељезничари заостајемо они се модернизују. Ми крпамо пруге скидајући прагове и шине с мање интезивних на оптерећеније, а њима се асфалтирају цесте, праве ауто-путеви из државног биџета. Превоз робе ће опасти из сличних разлога, тамо се субенционише разним мјерама транспорт “од врата до врата“, а код нас на жељезници не дају се потребне паре ни на одржавање постојећег,а о инвестицијама да не говорим. А шта ћеш сувише смо “ниско“’да би нас они горе “чули“.“ – велим му.

-“ Онда, у понедјељак је селидба?“ – упита.

-“ Ништа ми још није речено, данас је четвртак, већ би требао знати. Мој нови “директор“ ће се ваљда тога сјетити, не може се тако брзо све папире спаковати и превести на Равне Њиве у “Преноћиште“ или “Самачки хотел“.“ – насмијем се – “ Уосталом, то је сада његова брига.“

Сутрадан, око девет, позва ме Кутлача Васо у своју ЗОП-овску канцеларију:

-“ Колега, у понедјељак се економска служба сели у “Хотел“ на Равне њиве, на други спрат, бар ћемо бити на једном мјесту, па би ти требао организирати твоје “саобраћајце“ да се пакују, носе се сви папири и намјештај.“- директно ће он.

-“Добро, што се мене и “планера“ тиче, ове које знам, али и сам знаш да их не знам комплетно. Да кренемо из почетка: колеге нисмо, ти си директор, мој надређени ја сам шеф плана, …итд., подређени. Иако смо “земљаци“ то ништа не мјења у нашим односима, професионалци смо и нека сватко ради свој посао. Ето, ја још не знам који су људи распоређени у моје послове, ако су уопће распоређени, о томе ме још нико ништа није питао, а кад ме се буде питало ја ћу рећи свој предлог. Друго, не знам у којим просторијама ће бити плански послови и како око тога ствари стоје. Треће, ти си сад директор, позови шефове послова и обавјести људе о свему, ја нит’ хоћу нити ми је то дужност да радим. Четврто, кад планираш на годишњи одмор да ја могу планирати свој?“- рекох му строго пословно.

Он извади тлоцрт другог ката “Хотела“:

-“ Ево, соба бр.100 је за администратора-секретарицу, соба 101 је моја, директорова канцеларија, а собе 1о2 и 103 су предвиђене за план и анализу, те соба 124 прекопута за развој, а соба 104 за расподјелу, даље је финанцијска служба, обрачун ОД, па стоваришно-набавна и материјално књиговодство, а послије њих финанцијско и погонско књиговодство. За план си ти руководитељ, а тамо са истих радних мјеста у ООУР-има пелазе Чича Бранко за “Саобраћај“, Филип Бузов за “ЗОП“, а кога би ти предложио за осале ООУР-е?“ – показује он графитном оловком по тлоцрту.

-“ За “Вучу влакова“ Ћалету Винка, за “ТКП“ Младинеа Ивицу и за Радну заједницу и “Транспорт Шибеник“ Живковић Милана. Ни један од њих није до сада  радио на планирању и анализи, али од свих расположивих су најпогоднији и по стажу и по стручној спреми. Први је био шеф књиговодства, додуше кратко и из нужде, други је био шеф економских послова у “ТПК“, а трећи погонски, финанцијски и платног промета референт. Изабрао сам мушкарце, и сам знаш да се често путује и да се женске настоје клонити тога ради брака, дјеце и слично. Тражим твоју сагласност?“- предложим му.

-“ Добро, слажем се, али су ти неискусни, тамо ти требају махери, способни и тврди у договарањима.“- он ће, тобоже забринуто.

-“ Ту сам ја, научићу их брзо све финесе! А колико видим, значи, ја нећу имати засебну канцеларију!? Та код мене ће долазити из свих служби и послова, од директора до референата, а и они “извана“ који с нама сарађују, већ знаш како то иде? – велим му – “ А и тјесно је, то су двокреветне собе, 12 квадрата, а три човјека треба стиснути тамо!?“

-“ Нажалост, нема више простора, тако мора бити. А кад ти затреба посебна канцеларија за договоре ту ти је на расплагању моја. Има тамо у просторијама зидних ормара, моћи ћи се папири спремити тамо, а има таквих ормара и преко пута, до канцеларије референта за развој. Нека тако стоји засад, виддјет ћемо послије како би се и за тебе могла наћи посебна канцеларија.“ – тобоже се правда и обећава – “ Тражио сам ја још коју просторију на трећем кату, тамо гдје коначи стројно особље и влакопратња, али ми нису дали. Видјет ћемо најбоље кад сви дођу тамо, нешто ће се морати претумбавати.“

-“ На криву темељу криви и зидови и кров, баш ме брига, нека буде како буде, кад планираш годишњи?“- одмахнем руком.

-“ Наравно у августу, од првог, а ти, кад би ти?“- без пардона ће он већ уживљен у улогу “великог директора“.

-“ Онда ћу ја у јулу, двије трећине, а остатак по потреби. До тад ће књиговодство радити полугодишњи обрачун и биће готов кад ја дођем да можемо радити пословне извјештаје, а у септембру нас чека ребаланс плана на нивоу СОУР-а по новој организацији, у децембру исто да се припреми завршни рачун, а даље долази израда плана за идућу годину.“- велим му.

-“ Па, јесте тако, снаћи ћемо се некако.“ – није му баш драго и отегну невољко – “А ти си и по функцији мој замјеник.“ – нагласи он унапред се осигуравајући на што тад не обратих пажњу.

-“ А сада идемо преко колосјека, у моју бившу службу, па им реци за пресељење и да се званично упознаш с људима. Даље је твоја брига око превоза и организације тога, ја зато нисам надлежан.“ – предложим му.

-“ Сачекај трен, за шефа књиговодства сам распоредио Драгицу Злоић, а за шефа финанција и обрачуна Наталију Матић. Немају баш одговарајући ступањ стручне спреме, али су ми најсигурније, а уз њих су будући руководитељи као главни референти Смиљана Михалец и Ивана Јеласка, обе дипломирани економисти, а за материјалне послове сам распоредио Срећка Мешина, твог шефа те службе.“- појасни он.

-“ Пашко Шкрапић се добро “осигура“, ЗОП је добио кључна радна мјеста: директора службе, финанције и књиговодство, а уз то самостални жиро рачун ООУР-а, што му даје пуну слободу да се не осврће на РО. Ех, ех, уосталом шта мене брига кад није оних горе, других, брига!?“- насмијем се.

-“ Мулац је он, признајем, тако му је ради мира у кући дозвољено.“- и он се насмија.

Прешли смо колосјеке и дошли у моју бившу службу. Особље није било одушевљено развојем догађаја, сви су сматрали да је “саобраћајце“ требало распредити на кључна радна мјеста, као оне који су радили све послове од А до Ж у највећем ООУР-у основне дјелатности, а не оне с некомплетним искуством из мањих и споредних ООУР-а, па је Васо Кутлача хладно дочекан као будући директор службе.

-“ Сви су они дужни Пашку, зато му је то и дозвољено, многе викерндице и куће на селу су обновљене или изграђене материјалом и од радника ЗОП-а, мукте, на рачун фирме.“- каже Мишо.

-“ Ма коме!? Није то, он је најспособнији од свих њих, да им неко неважно али звучно мјесто да би узео оно кључно и главно.“ – не слаже се Бранко Чича.

-“ Да знаш шта ја знам сложио би се самном. А ја сам све то својим очима видио. Прибудић, Калинић, Кларић, Кершић, Капетановић, Руњић, Сарага, итд., итд., а да не говорим кад се нешто поквари у стану или га треба адаптирати, све је то њима Пашко радио и књижио на фирму, с основне на споредну, с помоћне на неидустријску дјелатност и обрнуто према потреби, те је да то остане тајна Миле и жртвован за рачун Васе Кутлаче. А ви ћете видити свог бога с Васом, он незнање покрива ароганцијом и пауњењем, срећа моја да ја остајем овди, додуше у нашем “тунелу“, али као самостална реферада.“ – детаљизира Мишо своја сазнања, мада је могао конкретније и детаљније, сматрајући да нам је и ово довољно.

-“ Да, у “тунелу“, онда је бар љепо било, радило се с задовољством и пуно ентузјазма, као другови, а не као сада окружен ћакулама и подметањима.“ – рекох сјетно, сјећајући се од прије осам-девет година кад смо тамо Мишо, ја и Круна Мејић знали на послу и запјевати – “А колико се изградило и адаптирало просторија, па смо опет у “тунелу“.

-“ “У послтолара најгоре постоле!“, сад видим да је то сушта истина.“ – насмија се Никица-Мишо Вучичевић и одмахну резигнирано руком.

Послије маренде смо паковали фасцикле, прибор и остале пословне књижурине, стручну литературу и “Службене вјеснике“, “Народне новине“ и “Службене листове“. До краја радног времена сам био готов тако да ћу се у понедјељак ујутро одмах моћи селити. И остали су, осим Јозе Гргића, били готови, а он се жалио да мора остати и поподне јер он има ту “…јос знацајних докумената и података…“, мада смо сви знали да би све то њему тако важно  могло се исти час запалити.

У понедјељак око осам су дошли трнспортни радници и камион ЖАС-а и потоварили намјештај и папире не водећи баш претјерану пажњу о оштећењима и расипању фасцикли да сам с пуно сумње очекивао да ће тамо на Равне њиве у “Хотел“ стићи све што је спаковано. А тада се ја и Бранко са његовом “Шкодом“ превезешмо на Равне њиве у “Хотел“. Идемо на други спрат и тражимо наше канцеларије.

-“ Баш је штета ово претварати у канцеларије поред толико радника-самаца, а и с неруке је, већина њих ће морати користити два-три аутобуса за долазак на посао. Ту и нема неког пазарића гдје би жене могле куповати спизу за кућу ка шта су могле доље у “Граду“.- кажем Бранку.

-“ Дашта је него штета! Могла се направити једна пословна зграда за цјелу управу, овако смо опет разбацани и на већу даљину, а комфор је још суженији. Три-четри радника у 12 квадрата, као сардине.“- слаже се и приговара и он.

Утом стиже и камион и радници донесоше радне столове и столице и брда папира. Све то убацише у нашу канцеларију и одоше спорим, без журбе, кораком даље на нови задатак. А знао сам да у себи мисле да би то “трибало све запалит“. Пристигоше и Бузов Филип са својим багајама у ЗОП-ови камиончићу, те Ћалета Винко, Живковић Милан и Младинео Ивица, који очекиваше “своје пртљаге“ у другој тури.

-“ Маренда је, шта ћемо сад?“ – рече Бранко гледајући на гомиле папира.

-“ Ајмо видит около шта има, то ћемо посли слагати кад и наше ствари дођу.“ – предложи Младинео.

-“ Ајмо, ја ћу вам све показати, ту доље, нешто ниже низ улицу, ја станујем у братовом стану, познат ми је крај.“- јави се Ћалета.

Поведе нас поред аутосервиса “Крстуловић“ и преко улице и уз основну школу “Вељко Нешковчин“ до малог пазарића гдје је био киоск, неколико банака с нешто воћа и зелени и велика комбинована самопослуга “Далме“ те “Словенијалес“ салон намјештаја. Ту је био и “Бобисов“ кафић-посластичарна те бифе “Далмацијавина“.

Кад за минут-два то обиђошмо Бузов предложи:

-“Е, сад би био ред да неко части за сретан почетак!“ – шарајући погледом према “Бобису“ и бифеу “Далмацијавина“.

-“ Е, нећемо овдје, идемо код “Бабе“, тамо се може сист.“ – јави се Ћалета – “ То је тамо иза школе стотињак метара, овди се може само с ногу.“

-“ А ко части!? Ја сам на истом, Филип исто, Миле и Ивица су деградирани у односу на достадашњи статус, значи да требају Милан и Винко, они су унапређени.“ – сконта Бранко.

-“ Ајде, нека ти буде, имаћет ћеш и ти разлога.“ – насмија се Живковић.

Мала “Бабина“ кафаница, тако су је у жаргону звали, имала је малу љетну башту под одрином и унутра, умјесто класичних пластичних столова и столица, лакиране сјеђе од пуног дрвета и продужене уске столиће међу њима за шестеро гостију, а свега четри таква комплета. Изнад кафанице, на првом и другом спрату, високом поткровљу, је био стамбени простор те приватне куће.

Сједнемо за онај други од врата да нас се извана не види кроз велики остакљени, из комада, зид и послужи нас “Бабин“ син момчина од двадесет и нешто година, жуте косе и браде у “хипи стилу“.

-“ Шест “Рубинових“ вињака и кава.“ – смјеши се он понављајући наруџбу задовољан што не мора носити сваком различито – “Тако сте наручили.“- утврђује.

-“ Нек је сретан нови почетак, да будемо солидарни и праве колеге!“ – поче Филип говоранцију и ми се куцнушмо и сви испишмо на екс, те наставишмо гуштати каву, праву као из центра Башчаршије.

“Жика“ наручи још једну туру вињака и, не баш разговорљив погледа на сат, и сви као један кренушмо назад у “Хотел“, та знали смо своје обавезе.

Зидни ормар је био премален за све папире па доста те документације набишмо у ладице старих столова, а вишак, засад, оставишмо на њима. Тај стари намјештај поружни нове собе.

-“ Бар су могли набавити нови намјештај, није им то неки издатак!“ – рече “Жика“ кад осмотри и схвати како смо стиснути.

-“ Јесу себи, све ново испод чекића, а “раји“ овај отпад.“ – цинично допуни га Бранко.

Нисам ништа коментирао, све сам схваћао, одавно ми је било јасно да они који најмање знају и положаје у хијерархији добијају по свим осим стручним критеријима се највише ките да би прикрили своје недостатке и оставили утисак јајета на први поглед, а да нису рачуали да свак паметан схваћа да је то љупина без садржаја. Сви су знали да они који најлуксузније опремају канцеларије и кабинете имају “…мјестао образа опанак…“ и да имају “…дебелу залеђину…“.

 У “моју“ канцеларију “Шефа плана…“ смјестили смо се по договору ја као руководитељ, Бранко као планер највећег и најкомпекснијег ООУР-а и “Жика“ као сводни референт за РО, референт плана за “Транспорт Шибеник“ и Радну заједницу, а у сусједну Бузов, референт “Одржавања пруга“, Ћалета, референт “Вуче влакова“ и Младинео, референт за ООУР “ТКП“. Винко Гргуревић, дипломирани саобраћајни инжињер је именован за референта за развој и биће смјештен ових дана у малу собицу прекопута, пројектом предвиђену за хотелску спремачицу.

И тако ми прође први радни дан у “Хотелу“ на Равним њивама, као шефа послова развоја, плана и анализе, у збрци, незадовољству и ишчекивању, и мене и свих осталих који су ту са станице “Град“ пресељени.

Наравнно, директора службе нам нигдје није било за видити, а на телефон га се није могло добити.

Advertisements