Јун те 1980. године прође у стрци и уходавању. Директор службе Васо Кутлача је као прву новину увео сат и картеле за евидентирање времена доласка и одласка с посла. Та картела је служила за обрачун особних доходака за све осим за њега директора, а таква процедура није више нигдје у фирми уведена “због некомпактности“ смјештаја службеника, како се правдало, а сви смо знали да је тако направљено ради избјегавања непотребних јутарњих свађи и правдања и “мира у кући“, како би лакше било директору у служби и у препуцавањима с колегама из других служби на разним колегијима, гдје се више мудровало и водило рачуна о ситницама него о темељним проблемима пословања.

А нама у економској служби је било најгоре, изузев неколицине која је становала ту на Брдима или Равним њивама, сви остали су мјењали најмање два градска аутобуса, а неки и уз те користили су и приградски превоз.

Кад би долазио на посао из Пајићеве морао сам користити двије аутобусне линије, једну до Опћине, а другу до Равних њива или Брда. Срећом, ту је био “Фићо“, па би повезао Милицу до Радничког шеталишта, а тада продужио на Равне њиве. Она је ради тога морала долазити раније на посао и касније одлазити, али нам је тако било боље и јефтиније него плаћати дупли превоз, јер ми који смо становали у граду нисмо имали право на плаћене карте од подузећа као они који су користили приградски превоз. Глупо, али је тако било, док нису ради протеста радника, након око годину дана испословане и неке надокнаде фирме у сношењу тих трошкова.

Некако, збркано, прође и тај мјесец и директор Васо Кутлача се одмах исказао: дође ујутро својом “Ладом“, одржи или не одржи колегиј руководитеља послова и пар папира стави у ташну или актовку, више ради позе, и онако накривљен као ловачки пас уза зид ходника, никако средином, послије с врата добачених секретарици-администратору Мирослави Дорославац: “Одо ја на кјолегиј код директора Крвавице.“ нестане до подне, тринаест сати, а већином и не врати се до краја радног времена. Наравно, тада је користио службеног “Фићу“, а ускоро се примјетило да је километража десетак пута већа од оне коју би направио да је ишао само до директора Крвавице на станицу “Град“. Није му падало напамет да на колегију руководитеља полаже рачуне или бар да информацију гдје је био и шта је радио, али је било очито да није у току догађања ни у служби ни у РО. А они који би дошли са станице “Град“ по послу, курири или поштари би знали рећи да више борави у каменој згради ЗОП-а код Шкрапића, као да тамо ради као и прије реорганизације, него у бјелој сусједној згради у којој је била смјештена најужа управа РО ЖП.

Није он мени ради посла био потребан, мог посла, већ ради његовог. Сав његов посао и обавезе су пале на мене и сад ми поста јасно оно његово: “А ти си и по функцији моја замјена!“, што је он безобразно и максимално користио да би пландова на директорском положају, а у случају да нешто пође по злу лако би и без пардона оптужио мене тврдећи да сам то на своју руку направио не консултујући њега. Другим руководитељима послова је с те стране било лакше: “…ако нема директора Васе ту је Миле, нама је свеједно…“. Кад су почела отворена говоркања о такву његову начину рада он је одмах рогобатно се дурећи, сав црвен у лицу, оптужио мене за ширење таквих гласина:

-“ Ја имам коме полагати рачуне, ту су директор Крвавица и помоћник Сарага, а не вама подређенима!“

-“ Слушај директоре, да ме боље познајеш знао би да ја нисам узрок ни ширитељ тих гласина! Кад ми овако досади ја ћу ти у лице рећи да то више нећу тако радити и готово. Нисам то досад учинио зато што се још уходавамо на свим нивоима и знам да се на колегију директора доста тога мора направити и јер вас из Загреба свакодневно засипају разним директивама и хрпама матеијала. Али ја не могу сакрити и заштитити те од онога што је тако очито свима: дође пошта, Миле сигнира, дође руководитељ послова да те нешто пита или се договори у твоју канцеларију и кад те тамо не нађе иде код секретарице и пита за те, а тек онда долази код мене по одлуку и то се дешава безброј пута у току дана, и тако данима, а људи имају очи и уши, не треба им нико посебно солити памет. Умјесто да ми кажеш хвала што радим и твој посао и што се све одвија у служби како треба ти ме прозиваш да ти “о глави“ радим! Биће натјечај, ти си још в.д., и видићеш да се нећу натјецати и с те стране буди миран. Да сам мислио доћи на то мјесто повукао би и ја неке своје везе, али нисам јер сам заокупљен неким другим личним приоритетима, а дао сам и рјеч. Сад ћу на годишњи петнаестак дана и сам ћеш се увјерити да је све тако како сам рекао.“ – одбрусих му у једном даху.

-“ Па и земљаци смо, требали би се помагати, ако нећемо ми штитити један другога ко ће?“ – одмах ће он помирљиво без извињавања.

-“ Колико дајеш толико ћеш и добити! Најбоље је да свак обавља свој посао и одговара за своје обавезе и неће бити међу нама проблема, “…чист рачун, дуга љубав…“, то је рјешење. Знам ја да смо земљаци, знам да си из газдинске фамилије и тиме тумачим твоју бахатост и безобразлук према мени, јер су те одгајали да командујеш и подцјењујеш “ниже по рангу“, знам и за твоје брзо школовање и напредовање, начин на који је и преко кога то ишло, добијање стана, итд., али немој да ово доживим убудуће, имам ја начина да се ефикасно супроставим. Ето, јасан сам до краја, буди и ти!“- наставих у истом тону.

-“ Добро, добро не буди на крају срца, обећавам, биће међу нама све у реду, испало тако, без зле намјере.“- и даље ће он помирљиво како иначе чине бахати кад им “покажеш рогове“.

Срећом, био је крај јуна и ја одох из те збрке на годишњи одмор, а и Милица је успјела искамчити петнаестак дана, па одошмо с Јасенком у “Фићи“ у Буковицу, мало на Влаку, мало у Мокро Поље.

Advertisements