Тетку Мару смо то јуто повезли успут до Броћанца гдје је чика Перо већ боравио око мјесец дана. Већ преласком Кочињег брда осјетишмо мирис крша и паде нам са срца камен свакодневне преше и тјескоба градске вреве и сви се осјетишмо лагано као тичја перца. У Броћанцу пишмо каву док се чика Перо и Јасенка “испричају“ и видишмо његов “рад“ у виноградићу и башчи, те кренушмо преко Мућа, Дрниша, Оклаја и Брљана у Кистање на Влаку.

Као и увјек, чим скренушмо од Шпиње према Влаци, осјетих се тјелом, а још више душом као свој на своме. Велихи уздах и издах плућима и осјетих се моћан и снажан, а и на Милици и Јасенки видим промјене. Јасенка се узвртила на задњем сједишту и свака жунта на њој игра ки на ђедову пасу кад га навече пушта с ланца:

-“ Кад ћемо више, ух што споро “Фићо“ иде!?“

Пуштамо је нека се врпољи док мени као искра у мислима сину питање:

-“ Зашто је то тако?“

Знам шта ћу затећи: родитеље сваке године примјетно старије, авлију, кућу и све около исто, одувјек непромјењено, стиће ме исти поздрави и питања и од њих и од комшија, значи ништа новога, а ја опет кад долазим осјећам се усхићено и сретно. А онда ми се као одговор јави прича коју ја имах у подсвјести, сада не знам ни када ни ко исприча, да је неки поп рекао: “ Дајте ми да одгојим дјете до седам година, па га водите ђе оћете, учите га шта и како оћете, оно ће опет бити моје, мој одгој и наук ће му бити животна мјера, а све оно ваше ће бити ниже од мога.“ Сада схватих да у томе има пуно истине, та ја овдје све познајем од када сам прогледао: и људе, и зидове, и стоку, и грмље, и цвјеће, тице и вјетрове, камење и локвице, ма сваку ситницу, и живу и мртву, усред дана и усред ноћи, све је то дио мене и ја сам дио свеге тога. Ту не постоји страха од ничега другог осим од Свевишњег.

Испред авлије кокоши “разговарају“ у свом послу, а из авлије излети Шарко да нас први дочека и поздрави, како је и ред. А онда, ваљда на звук аута које стаје пред авлијом, извуче се Мирко, мало затим матер, те на крају ћаћа Мариша, тек кад чу говор и Јасенкино весело циликање са Шарком.

Око подне је, време је ручку:

-“ Ајме, ја нешто за нас спурлила, њесам рачунала да ће неко од вас доћи.“- снебдива се маја и унапред извињава што нешто није “боље“ спремила за госте.

-“ Шта је да је, нисмо у Паризу рођени.“- кажем јој да је ослободим нелагодности.

-“ Па како сте, нема вас одавно?“ – приговара ћаћа, као да нисмо ту били за Првомајске празнике.

-“ Мени се чини да смо били јуче, тамо време брже пролази, код вас спорије, па вам се чини да је то било одавно. Сатови нам не куцају истом брзином.“- велим му.

Уносимо пртљагу, а матер се спрешила око шпорета, чује се звецкање тећа и пијата:

-“ Спаси нас струја, коначно је доведоше, а и вода би требала ускоро, тако кажу.“ – говори док скида тећу с електричног шпорета и ставља на кухињски сто.

Ручамо манистру и лешо месо уз рестане кумпјере и зелену салату и младу капулицу. Мирко из конобе донесе жутине па све то залишмо како треба.

-“ Која разлика, овдје и салата и капулица имају свој мирис и укус, оне што ми купујемо у граду на пијаци као да су од пластике, љепо изгледају, али су без укуса и мириса.“ – каже им Милица.

-“ Враг одњо њи и кемију, отроваше људе ш њом! А дају да је свак користи и ко зна и ко не зна и како кога воља.“ – увјек критично ће ћаћа.

-“ Али су зато већи приноси, има више хране, мање глади, а људи би требали пратити упуства и тако с њом поступати.“ – велим му.

-“ Е, требали! Има њи који мисле да ако ставе дупло да ће дупло и родити, и на тај начин зарадити, а брига и’ шта упуство каже. За себе раде по старом, ђубра и воде, а за оно шта иде на продају не воде рачуна, само да је више, а шта ће потровати људе није и’ брига. Отуд више и болештине.“ – мудро закључи ћаћа.

Ја се, да би прекину мудровање, опет враћам на планове да би радио неку малу кућицу, али ћаћа остаје на своме: “…тамо испод Гувна иза авлије, а и Дуца је поче уређивати терен у продужетку испод Зоркина окрајка за себе…“. Надао сам се да ће промјенити мишљење, али ми се сада чини још тврђи, схваћам да он неће ником за сада давати ни комадић, да рачуна да ће доћи време кад ће се имовина дјелити сваком једнако, да он сада од ње живи и не жели да има немир у фамилији, јер ако би дао једноме и педаљ онда би морао и осталима, а он не жели док је жив “ратове“ у фамилији око тога. Уствари, он жели свој мир док је жив и није га брига шта и како ће бити кашње, по оној “…послије мене потоп…“, надајући се да неће за живота “…пити ту чашу жучи…“.

Предвече, ја и Милица, гледамо тај терен, има га око 1000 квадрата, скоро на квадрат је скројен, био је зараста у кокару што нршто раније рашчистишмо, и има ту и литица, а требаће доста труда и новаца да се очисти и приведе сврси.

-“ А ништа, ми ћемо овдје, уз пут је, ту је сад и струја, а и вода ће ту ускоро пролазити, ово ћемо полако још мало посјећи, а послије изминирати литице, па онда почети копати темеље. Доњу плочу подићи ћемо по метра и доста тога камена ће отићи у темеље и њу, а остатак у зидове авлије, и све што остане ћемо самљети дробилицом, послије навести камионима чисте земље и биће ту добро. Већи је трошак, али бар је терен бесплатан и инфраструктура је ту.“- кажем Милици.

-“ Треба ићи у Опћину и тражити папире, и ту ће требати платити.“ – вели она.

-“ Даће они привремену дозволу, а за сталну требаће платити све што иде, али за то има времена, на бази привремене ми можемо радити.“ – велим јој.

-“ Онда ћемо одмах, сутра за лада, почети ово чистити, припреми сикире и косјере и остало шта треба, нема се шта чекати.“- слаже се она.

-“ Да, полако ћемо из године у годину, до пензије ће бити готова.“ – рачунам – “А онда ћемо ми стари овдје а дјеци нека остане стан у Сплиту, ваљда ћемо га ускоро уселити.“

-“ Ма да, нема се од чега направити све одједном.“ – слаже се Милица.

Ћаћа је отишао поподне овцама, а матер сређује по кући, авлији, јари и свињцу. Ухватих се оштрења алата за сутра:

-“ Почећемо оно још  чистити.“ – велим јој.

-“ А Бог га зна! Говорила сам му да направи како си му река, да препише Малу башчицу да би муга дизати кредите, али се неда наговорити. Није њему до то мало земље, већ ун оће да буде на миру, а шта ћете се ви мучити и више истрошити баш га брига. Од свега је њему најважнији његов мир, по њему се не би требало ништа нуво градити и радити, нека остане све како је, за њега је вако добро. То ја не мугу никако разумити, таки је цјели живот, и да ја њесам наваљивала не би било ни густерне, ни кућа се не би преуредила, ни виноград се не би садио и још доста тога. Створац га зна шта је таки!?“ – жали се матер.

-“ Знам, знам га, а ко ће се с њим око тога “тући“!? Да ја имам пара довео би одма багер и мајсторе и градио гдје ми одговара, а овако морам кад их немам баш тако, мало, помало.“- велим јој.

-“ А и немош друкчије, кућа се гради цјели живот.“ – понавља она стару пословицу.

-“ А како је теби? Јел’ ти шта помаже? – питам је.

-“ Увјек исто, ја ујутро ишћерам овце у зору, он дође да ме замјени кад се наспава и полако попије каву, а тад ја спремај маренду, пристави ручак и све остало, а ун зачас спурли овце одма замном, маренда и у кревет до ручка. Предвече ишћера овце и с првим мраком дође, гледа ТВ и сваки дан тако. Све остало је на мени, ки да сам младица! А не мугу више ки некад, све ме боли, и нуге, и руке, и леђа, срце стално зафркава, а и тлак се јавља. Једном ћу се свалити на по пута, а ун то озбиљно не сваћа.“ – жали се она.

-“ Рећи ћу му ја, треба се он више ангажирати, да подјелите послове, а мога би он бар око оваца бригу водити.“ – предлажем јој.

-“ Немуј, само ће бити горе, не вреди му ни спомињати. Немуј, немуј, ко би унда муга ш њим!“ – панично и одлучно ће она.

-“ Како оћеш!“ – одустајем, схвативши да се она само јада, одушује, свјесна да ту колотечину њихова живљења ништа сада не може измјенити.

А и ко сам ја да им уређујем живот, та они су га одавно скројили по својој мјери и претворили у рутину. То би био узалудан труд као да из сува дренова штапа цједим водицу.

Ето, могу само послушати јадање, то им је одушак да би наставили ка и досад.

Advertisements