Рано ујутро сам кренуо у густиш “Иза авлије“ док се Милица бавила око Јасенке и доручка. Гледам с које би стране било најлакше почети, па кад схватих да је с било које исто кренух “од сунца“. Смрека, па драча, па закржљали грабићи, па купина, па трнић, па глогић, понеки запрцани растењак, и све се то уплело између себе и међу литице, па користим наизмјенично сикиру, косјер и рогуље, косјерачу и крампић, али споро иде. Из смреке ми заврат засипају суве иглице, драча боде жестоким бодљама, а купина се качи са робу и кожу на мени. Грабовина се завукла у процјепе литица и сикирица чешће погађа камен него ли као кост тврдо дрво, па врцају искре на све стране. А иако још није угријало ја се потим ка у сред подне.

Долази Милица:

-“ Споро то иде, а? Баш ћемо се намучити!“

-“ А видићемо, помало, не жури нам се, колико стигнемо.“ – сав ознојен и засут смрековим иглицама и изгребан од драче и купине смирено ћу ја.

Око маренда почеле су навраћати и комшије питајући, онако успут, шта то радим.

-“ Планирам ође градити кућу.“ – кажем им.

-“ Их, зар ти ћаћа није муга дати кумад равнијег, да се не мучиш у том кршу!?“ – чуде се.

-“ Видиш, неда, знаш њега: “… ако дам једном унда ће тражити и други…“.“ – одговарам им.

-“ Па нек траже, сваки би родитељ бијо сретан да му дјеца око њега раде куће. Та неће ни ун вјечно, ионако ће се кад тад требати дјелити.“ – веле ми.

-“ Кажем му и ја то, не ради се о чак ни о диоби, већ да да терене за градњу, а остало кад дође време, а он неће ни то.“ – кажем им.

-“ Ех, Мариша, Мариша, увјек ун по своме!“ – веле они – “ Увјек жали за прошлим.“

-“ Баш тако! Од поља и стоке се не може данас живити, треба кренути ка и други људи укорак с временом, али он то не види или неће да види.“ – говорим им.

-“ Увјек је таки, зато је доста тога и пропуштио.“ – констатују они и одлазе – “ А и мугло му бити, од рођења је држан ки суза на длану, све му долазило на готово, па кад је мура сам унда се није зна снаћи.“

И брзо се прошири глас да Миле Маришин почиње градити кућу, ту на Влаци, и сви су рачунали да ће израсти брзо ки печурка, “…та има ун пара ки шкаља…“.

До краја недјеље Милица и ја смо мало по мало, ево из два пута, очистили цјели плац. Сад се он појави у свој величини и љепоти, али и показа нам и другу страну лица: тешкоће и “трошковник“ које нас чекају. Баш тамо гдје би требала бити кућа било је највише литица, што “живих“, што покретних али је једне и друге требало минирати.

-“ Рећи ћемо брату ти Јови да ово “Кобром“ избуши и изминира, а послије ћемо багером поравнати.“ – кажем Милици.

-“ Нема нам друге, то се не може ручно свладати.“ – слаже се она.

Објашњавам Милици како би требала кућа изгледати по Мишином пројекту и у зраку јој рукама зиђем зидове, показујем гдје су собе, купатило и WC, дневни боравак, кухиња и веранда, велика да може преко љета бити и дневни боравак и кухиња, па гдје би требала бити септичка јама и гаража, а гдје ће бити цвјеће и дрвеће, одрина и фонтана, а што оналако разумије јер је већ гледала нацрт у свим дјеловима и перспективу куће у њему са све четри стране.

-“ Нека, нама већа и не треба од тих 50 квадрата, а и шта ће нам већа, има и за нас и за дјецу кад наврате.“ – каже она задовољна првим направљеним кораком ка стварању нашег старачког боравишта.

Ненавикнути односно одвикнути од физичког посла обоје смо се прилично изморили, али смо осјећали душевно задовољство, па смо одлучили да се остале дане мало одморимо.

Први корак је направљен, може се рећи да је то за сада био крај почетка.

И тада смо отишли код њених у Мокро Поље. Субота је била, поподне. Затекошмо тамо старог Крстана “Ћићу“ како “галами“ с Јовом, Миру с малим Гораном како спрема вечеру, а “Мама“ баба Сава је ту негдје, стално у покрету.

Сад се Тривићи још више разгаламише, неко са стране ко их не познаје помислио би да се жестоко свађају, а ја сам се већ навикао, то је био њихов уобичајени начин и тон разговора. Све их је красио звонак и јак глас, а у кући и фамилији се није практиковало шапутање.

Наравно, Јасенка једва дочека да престане поздравно цмакање, као и Горан,те је он одмах, као нешто старији, одведе својим путем испред куће у ливаду и ко зна већ гдје, чега се уопће нисмо плашили, јер је он ту околину већ познавао као свој џеп.

-“ А ђе сте ви били, шта сте радили кад сте се тако изгребали?“ – уозбилји се Јово разгледајући на обома огреботине од кокаре коју смо сјекли претходних дана.

-“ Пушти, чистили смо терен за кућу.“ – велим му.

-“ Охо, кренуло је, нека, није то још ништа, биће и гори ствари, ма болиће леђа и нуге, руке, а највише глава. Знам ја то по себи, из властита искуства.“ – насмија се он.

-“ А кад је планираш под плочу?“ – јави се Ћићо својим звонким гласом.

-“ За десетак година, ко зна, има времена до пензије.“ – насмијем се.

-“ Најлакше ти је подићи зидине и плочу, унда кров, а тек тад почињу муке, све скупо, и мајстори и материјал. Муреш ли ти замислити пошто су прозори, врата, санитарије, те материјал и уградња воде и струје? Боље да ти не говорим, али полако, једно по једно, направиће се то.“ – Јово ће – “А ти Ћићо, кад ће плоча!? А ђе су им паре, тек су почели живити,а и подстанари су. И ви стари би се мугли укључити, припомући, та и вама су ваши старији.“ – намигује нам Јово.

-“ Е,хе, дашта, и мене обладале паре! Богме сам и ја сам ово градио, уно шта ми је од ћаће остало није било заништа!“ – одмах се Ћићо побуни на Јовин предлог.

-“ Ђаво га одњо, муга би дати бар јањца кад се буде саљевала плоча, а немуј сад рећи ни да то не муреш.“ – подбада га Јово – “ Јел’ тако Мамо?“ – тражи подршку од матере која уђе тај трен на авлијска врата.

-“ Знала га мука, не знам ја ништа о туме, а нит’ ме ко зашта пита.“ – изрече она прије поздрава са Милицом и самном.

-“ А тако је, и ти си ми од пумући!?“ – одману Јово руком – “ То би муга Ћићо,а?“

-“ Па не кажем да нећу, кад буде, видићемо.“ – ограђује се Ћићо унапред.

Навече се стигли Стево и Даница с малом Данијелом те наста цјеловечерња граја и надмудривање. Прије тога договорио сам с Јовом да терен избуши Цвјетановом “Кобром“ и изминира га, што он радо приста:

-“ Када, јел’ преша?“

-“ Ма какви, кад ти буде успут.“ – велим му.

-“ Унда нема проблема, тамо крајем осмог Цвјетан ће бити с “Кобром“ доље у Буковици, па ћу то ја један дан избушити, а за минирање ћемо видити, један дан кад будеш ту преко викенда. Ја ћу купити ћикете и дићи дозволу преко Стеве од СУП-а, знају уни већ да се тим бавим.“ – углави он договор.

У недјељу, кроз јутро, Ћићо ме ангажира да одемо с “Фићом“ до задружног дућана у Каназире ради велике набавке за кућу: брашна, соли,манистре, и шта ја знам шта и чега већ, а мени се учини, кад се то обеди, да је то било више ради разговора с људима из околних заселака како би уз пиво размјенили информације. “Рударица“-цеста, боље рећи разрована путина, коју су власти требале одавно асфалтирати, сада је још изрованија откад се превози тешким камиончинама боксит из Бјевчена села, па чак и од Обровца, за Книн на жељезничку станицу на утовар за Аустрију или у Лозовац на прераду у глиницу.

-“ Па овуда се не може с “Фићом“!“ – рекох му на одласку.

-“ А провај, њесам ни ја зна да је ‘вако пут прекопан.“ – двоуми се и он.

-“ Пробаћемо кад смо већ кренули.“ – одлучим се и настојим изабрати што мање каменчине, а то је већ била права возачка мајсторија. Срећом да “Фићо“ има висок трап. Једва некако, кораком, стигошмо до Каназира, а тада је по утовару требало назад, ма сада са још нижим, ради терета, трапом аута.

Остатак дана смо до поподне провели у ладовини уз печено јање и жутину,а предвече смо Милица и ја с дјецом прошетали по околини гдје нас је упознавала с називима долова и дочића које су користили за башче, па веће и за њиве.

Сутрадан смо се вратили на Влаку код мојих и преко дана понешто помагали старима, а предвече отишли до Пиштаваца и Градине и уз руб кањона Крке до Куле, са Миланом и Маром те њиховим сином Вељком, Јасенкиног узраста. На дјечју радост запалили би коју стару полуосушену смреку која је гушила бјелогорицу. Она би прогорила за пар секунди, ко да су јој иглице од барута, након чега би остала огорјела срчика, да се више икад не подмлади, а коју би након испирања кишом чобани отсјекли и носили кући за огрев.

-“ Како се деси да плане шума, то ми није јасно? Ево видите, да намјерно палимо не би успјели запалити Смреке!“- вели Милан.

-“ Овдје још има стоке па попасе траву, а тамо нарасте травурина и осуши се, те купина се раскопитила и остала кокара, и довољна је искра да онако суво све плане. Још ако има вјетра, а увјек га има, све нагло се шири. Тако бар кажу, а ја мислим да се то често ради намјерно, да се очисте терени за градњу или нешто друго. Има и болесних људи, пиромана, па то намјерно раде, а зна се запалити и од далековода, и они искре за велика вјетра и невремена. Има и још један разлог што овдје не гори: ми смо овдје рођени, знамо како ложити ватру у шуми, а они из града немају то знање и осјећај и отме им се.“ – покушах објаснити шта се прича и пише.

-“ Ма да, доста људи се одселило у град, не обрађују се поља, не сјеку се дрва за огрев ка некада, постало све запуштено и то ти је то. Данас се одвлаче само дебла за шпорете, а гранчине остављају. Та знате да се то на огњиштима све комплет ложило. Данак урбанизацији.“ – дода Мара Миланова.

И тако прође годишњи одмор за час, треба се вратити на посао, а баба Ружа предложи да оставимо Јасенку код ње, закључивши да је “… грота да се кува на уној бетончини у граду…“

-“ А ако се разболи?“ – није баш одушевљена Милица.

-“ Ма оће!? Има ту и доктор, амбуланта је ту, нема песто метара! Али неће, здраво је њуј ође, биће самном, играти се с Вељком, не бригајте ви!“ – убједи нас она.

Враћајући се у Сплит разговарали смо о новом стану, те о потреби да нађемо нешто веће од садашње собице за подстанарство. Добро нам је код чика Пере и тетке Маре, али је Јасенка прерасла дјечји креветић, а већи не може стати у ту собицу. Значи, најесен је треба уписати и у вртић и рано ујутро возити, опет муке, али нема нам друге. Зато ћемо се распитати код Јање Јапунџић, Миличине школске пријатељице, која ради у Центру дјечјих вртића у књиговодству.

Advertisements