Почетком септембра смо се преселили у Врањиц. Читали смо огласе за изнамјљивање станова или соба кроз другу половину јула и скоро цјели август у суботњом изданју „Слободне Далмације“,распитвали се код познаника и пријатеља и све бјеше узалуд. Случајно назвах Душана другим поводом и тако кроз разговор дођошмо и до моје потраге за станом и он се присјети:

– „Чини ми се да у Врањицу Лидија, једна Маријина и Катјина родица, тражи подстанаре, тако сам нешто начуо, јавићу ти сутра, шта је и како је.“- обећа.

– „Свакако, молим те, немој по обичају заборавити!“ – опомињем га – “ Стварно ми је хитно!“

– „Нећу, сутра послије десет ћу ти јавити док дођем у „Слободну“.“ – обећа тврдо.

И стварно сутрадан јави:

– „Да, стан је слободан, на првом кату, изнад дућана „Далме“, на риви, имате велику собу, повећу кухињу и купатило, комотно је, а и није скупо. Проблем је аутобус који иде само ујутро и око два поподне али ти имаш ауто, па ти то неће бити проблем. Лидија, газдарица живи у Италији тако да вам неће сметати свакодневно. Јесте мало даље од града, али боље и то него у граду плаћати дупло више и за горе.“ – укратко ће он, онако телеграфски, а у гласу му осјећам жељу да би му било драго да дођемо тамо, били би комшије.

– „Добро, можемо ли доћи поподне да видимо, хоћеш ли бити тамо?“ – питам га.

– „Дођите, ја нећу бити прије десет навече ради посла, али ће бити Катја и Марија, оне ће вас упознати с Лидијом, па се договорите.“ – вели он.

По доласку с посла кажем све Милици и она, притиснута досадашњим узалудним потрагама, приста да одемо, додуше невољко ради даљине, а још више што тамо нема вртића, па ћемо морати Јасенку рано ујутро будити и возити у вртић, а долази зимско време, а с њим и прехладе, вирозе, грипе, ма све дјечје болештине коју дјеца добијају једно од другог у вртићу, а како је Јасенка осјетљива већ унапред знамо да ће бити доста проблема и боловања.

Негдје око шест поподне стигнемо у Врањиц. Мени је доста тога тамо познато, а Милица је тамо први пут. Носимо обавезну каву и неко пиће, како се тада уобичајило, за Катју и њене, а по доласку схватамо да они знају да ћемо доћи, значи да им је Душан јавио.

– „Липо вам је овди, мало је ван града, али ћете имати пун комод, а Јасенка се може слободно, ка и друга дица, коју ће она брзо упознати, играти свуда по мисту. Мало је аута, а сви возе полако и пажљиво, па се тога не трибате бојати. Триба припазити на море, дица се знају заиграти на кајићима, али се не бојте,тамо су Шеријева дица, њих четверо, они ће пазити на њу.“ – развезала је Марија наговарајући нас.

Након каве одлазимо до камене зграде на спрат удаљене од њихове куће педесетак метара. У приземљу је дућан „Далме“ снабдјевен свакодневним потрепштинама за народ, на високом приземљу са љеве стране степеништа је Шеријев стан, а с десне његове матере, а на првом спрату који је цјели Лидијин станује Фране с женом као подстанар у десном крилу, а ми би требали изнајмити стан на љевом крилу. Затичемо Лидију, газдарицу, која је од сестре гдје привремено борави док је у Врањицу, ради нас дошла да нам покаже стан. Соба је старинска, велика с брачним креветом и једним овећим каучем и ормарима, под је обложен бродским подом пребојаним свјетлосмеђом бојом, а „гледа“ на риву и море ка Сјеверној Луци, а кухиња је исто велика, насупрот собе и гледа на мало двориште, а преко њега се виде камене куће „малог миста“.Купатило је комотно, али Лидија говори да је бојлер дотрајао и да ће га требати мјењати што би нам она одбила од станарине. Све у свему, стан нам одговара, али нас мучи проблем даљине од града и превоз Јасенке у вртић. Ипак пристајемо,нема нам друге. Уселићемо се почетком септрембра, а станарину ћемо давати њеном другом подстанару Франи, а зна се да ми плаћамо утрошену струју и воду и остало шта опћинари додају.

Враћамо се послије договора с Лидијом са Катјом и Маријом код њих.

– „Биће вам липо кад се навикнете, та ни Сплит није преко свита, брже одавде стигнете на поса него са Шина или Камена, па и Високе.“ – убјеђује нас Марија.

Катја је углавном шутила или кратким једносложним рјечицама потврђивала Маријино мишљење. Ипак, на крају дода:

– „Ма, биће вам овди липо, ту смо да понекад, кад затриба, припазимо на Јасенку. Навикнут ћете се.“

А Марија, иако смо пристали, настави да мири Милицу, којој се на лицу видило да није одушевљена, избаци и задњи адут:

– „Па и ми станујемо овдје и идемо на поса у Сплит иако смо могли становати у оном стану ди је сад Роса, код „Кинеског зида“, којег сам тражила и добила из ината или на Грипама у Партизанској у Дамировом трособном стану у његовој обитељској кући који стално стоји празан.Овди нам је липше него се гужвати у граду.“

Одлазимо учтиво одбијајући останак на вечери правдајући се припремама за сељење и одлазак у Кистање по Јасенку знајући да они касно вечерају, тек око десет навече, кад Душан дође с посла из „Слободне“ и Дамир из друге смјене у „Антиши Вучичићу“. Вратимо се у Паићеву, тамо смо засад сами, јер су чика Перо и тетка Мара још пар дана у Броћанцу. Гледамо оно наших мало ствари и договоримо се да ћу то ја све с „Фићом“ у два-три пута одвести кад дођу Перо и Мара и кад довеземо Јасенку из Кистања, а сутра би нам и Јања требала јавити у који ће вртић Јасенка бити распоређена, па ћемо моћи мирно отићи у Кистање на Влаку преко викенда и тада мирно и у року одселити.

На мом послу је било затишје. Замјењујем директора Кутлачу, ујутро сигнирам пошту, углавном фактуре, а остало време проводим читајући стручну литературу, упутства и наредбе трајног значаја. Већина их је још на годишњем одмору, како овдје у служби тако и у управи РО ЖП-а и СОУР ЖТП-а, али знам унапред да ће од првог септембра почети „гужва“ у стилу „…дај ово, дај оно, хитно направи то и то, шаљи факсом…“ итд., те све испада хитно, хитније од најхитнијег.

Но о том потом, не вреди се унапред секирати. Већ знам да ме у другој половини септембра чека ребаланс плана, нека врста диобене биланце, по новој организацији ЖТП-а, а у децембру први годишњи ребаланс плана пред израду завршног рачуна. Не бринем се ради тога, подаци су већ спремни, само чекам службени позив.

Већ у петак поподне идемо у Кистање на Влаку да видимо шта је с Јасенком. Обоје смо нестрпљиви, али док ја свој немир сакривам у себи и не показујем ван Милица се видљиво, што смо ближе, све више узнемирава:

– „Боже, шта је с њом, можда се разболила, можда је преплакала цјело време…“ – и све тако док ми не прекипи:

– „Ма ућути, не зови зло, да нешто није у реду већ би нам јавили.“ – окосим се на њу.

– „Страх ме, знаш да се лако прехлади.“ – брани се она и ја је разумијем, сјећајући се свега што смо прошли с њом, али настојим бити оптимистичан, не паничити унапред.

А кад смо стигли затичемо Јасенку у игри с Вељком Милановим и Браном, Љубериним унуком, и она нема времена ни да се с нама поздрави:

– „Ето видиш! Није ни мислила на нас, има она своје друштво.“ – велим Милици.

– „Па срећо, како си?“ – хвата је Милица.

– „Добро, пусти, играмо се.“ – не обадава нас Јасенка, потамнила од сунца, румених обрашчића и прилично забрљаних рукица и ногу.

Излази пред авлију баба Ружа и смије се:

– „Добро јој је, једе што и ми, не бира и не извољева, понекад вас се сјети, кад је ја упитам нешто о вама, увјек су њи троје скупа, или код Љубере или код Маре Миланове или ође. А једу и тамо и амо, ма ђе год дођу сви их нуде, и све је у реду с њом, немајте бриге.“

Тек кад се добро заноћило Јасенка се вратила и почела с нама мазити, пред спавање, борећи се различитим питањима против долазећег сна, али је он убрзо надјача и она заспа на Миличиним рукама, онако брљава и неокупана.

– „Како ћу је сад окупати?“ – пита се наглас Милица.

– „Пушти дјете да спава, окупаћеш је шутра,неће јој ништа бити, није то градска прашина, ође је још све здраво.“- тјеши је баба Ружа – „Само јој мукрим шугаманом обриши ручице, да не ставља каљаве прстиће на очи и уста.“

Јасенку однесошмо спавати, а ми смо још дуго, до касно у ноћ, сједили под звјездама које су биле тако крупне и ниско да их се скоро могло дохватити руком.

Тако се бар чинило.

Advertisements