Тетки Мари и чика Пери искрено је било жао што одлазимо иако су и они били свјесни да се тако мора.

– „Надам се да сте били с нама задовољни, да смо постали пријатељи,ма родбина, немојте нас заборавити, навратите кад год можете, добро нам дошли и обавезно ми доводите моју Јасенку, срећицу теткину….“ – сузи тртка Мара.

– „Е, Јасо, дођи понекад, натјетај маму и тату, да заједно слушамо на грамофону Тозовца, Лепу и Цунета. Хоћеш ли?“ – грли је чика Перо.

– „Наравно да ћемо навраћати, врало радо, та љепо смо се слагали и дивно нам је било, а Јаси посебно.“ – кажем им.

– „Јаса ми је била задња, нећу више дицу чувати, остарило се и ова ме задува све више мучи, па тлак, срце. Остарило се.“ – каже тетка и брише крупне сузе.

– „Тако је то, оде живот за час, седемдесета прође, мртва старост је ту.“ – потврђује чика Перо – “ Сваки дан и нас двоје постајемо дица.“

– „Иде, иде, шта се ту може, тако нам је свима…“ – и ја прихватам њихово скретање с теме да олакшам растанак.

И одошмо, а њих двоје старчади дуго су нам махали с прозора наше бивше собе док смо с „Фићом“ излазили с паркарилашти на улицу.

Сад се требало навићи на нову средину, на Врањиц, како Јасенка тако и ми. Устајање у шест, облачење, па у „Фићу“ којег Милица вози, мене остављају на Брдима код „Техничког прегледа возила“, а онда Јасенка излази у малени вртић у Тршћанској, преузима је спремачица док тете дођу у седам сати, па Милица продужава на Радничко у „Југобанку“. Обрнутим редом враћамо се назад.

Предвече би понекад навратили на крају шетње ривом код Катје и Марије гдје би се Јасенка поиграла с Маријиним Иваном, нешто млађим од себе, али се након неколико дана тога заситила, највише из разлога што је Иван био млађи и до зла бога размићен, самовољан и без осјећаја за заједничку игру, те смо све рјеђе навраћали. А и није се имало кад, дан је окрача, треба се за сутра опрати, скувати, испеглати и шта не све још, а често би знао и доњети нешто с посла одрадити, нарочито кад би се писали коментари анализа пословања. Тад мало гледања ТВ и спавање.

Првих дана, као нови, били смо интерес многих, а послије се, кад смо се упознали, бар по лику, поздрављали у пролазу и ишли свак својим путем. Суботом или недјељом кроз јутро би понекад навратили Катја и Душко, на каву и пиће, а с временом све рјеђе и рјеђе. Темпо живота је све више отуђивао не само нас него је та отуђеност постала опћенита појава.Нико није има довољно времена ни за себе, камоли за дружење с другима.

Јасенка је брзо нашла своје друштво, ту су била Шеријева дјеца, три синчића и кћерка, двоје нешто старијих, а двоје млађих од ње, те Сандра Драгице и Ивана Бузова, годину дана старија од Јасенке, а који су становали као подстанари у калети иза наше куће.

Драгицу сам из виђења познавао из Лабина Далматинског кад је као средњошколка ишла с возом у средњу трговачку школу, а за њу се тада био заинтересира Јозо Гргић, за озбиљну везу, али је она то глатко одбила. Сада је радила, као и муж јој Иван у „Далми“, час у једној час у другој продавници по Сплиту. Овдје су становали ради јефтинијег подстанарства, а превоз аутобусом им је плаћала, као и осталим радницима, фирма. Као Влаји, и ми и они, у бодулској средини комотније смо се осјећали међусобно него ли у друштву с Бодулима, који су увјек имали неки подцјењивачки однос према нама Влајима, сматрајући себе културнијим, напреднијим и бољим само на основу свог мјеста рођења, иако је стварност очигледно говорила другачије.

– „Ма пусти и’, не обадавај и’ , ни сами нису свјесни колико су глупи и заостали. Ево видиш ове Врањичане, сви су неком ближем или  у даљњем роду, па ипак се жене и удају међусобно.Није ни чудо што их има доста „опаљених“, па шта се с такима надмудривати.“ – говорио би Иван док би кафанисали код нас или њих понекад поподне кад би им смјена била кроз јутро.

Није ме то бринуло, та нисмо ми имали времена за дружење, тек понекад би направили круг ривом око цјелог мјеста, а понекад и према Солину до игралишта иза фабрике салонитних произваода „Антиша Вучичић“. А није се имало ни гдје изићи ту у мјесту, један дућан и једна гостионица, црква и ништа више. На риви се није могло ловити на туњу ради загађености мора од Солин Луке односно „Сјеверне луке“ и околних фабрика, а ради скупа бензина и скромних плаћа није се могло ићи негдје даље, у Сплит или ближу околину. А и куд би с малим дјететом, није за кино, није за казалиште, а по кућама пријатељима, који су у сличној ситуацији није нам се ишло мјењати животне проблеме и „млатити празну сламу“.

Шетајући ривом и кроз калете жалили смо судбину овог „малог миста“:

– „Штета, љепе камене куће, оточић, море, а види шта су направили, свуда около смрад од творница у мору и околини, а прашина од азбеста и смрад од пиваре у зраку. Да је било памети ово је требало уредити као Св.Стефан и направити мали туристички рај и тада би се више зарадило од туризма него од зараде свих ових творница које загађују цјели крај, и копно и море.“- кажем Милици док шетамо.

– „Кад су се творнице и лука градиле туризма није ни било. Како се могло знати?“ – она ће.

– „Истина, творнице су изградили прије Другог рата странци, баш их је било брига  за чисту околину, али шта су наши те фабрике ширили и луку овдје правили!?“ Цјели Каштелански заљев и поље је требало орјентирати на поврће, винограде, цвјеће и туризам у хотелима,кућном смештају и апартманима, а фабрике је требало пребацити изнад Козјака, у Загору, у крш, тамо ионако од пољопривреде нема користи, ништа без воде  на оном кршу не успјева.“ – паметујем ја.

– „Ех, ех, а паре, треба за то пара!?“ – прагматична је Милица.

И стварно је било тако, радило се стихијски, на о рук, говорило и сањало о плановима, а кад би се хтјело нешто направити увјек је недостајало пара. Умјесто стратегије дугорочног развоја политичке елите су примјењивале тактику краткорочних, најчешће погрешних, потеза којима је сврха била да себи подигну споменик и осигурају што дужи стаж на власти. И није било чудо што је цјели крај личио на искрпљене тежачке гаће. А та политика индустријализације и урабанизације, не само овдје већ у цјелом свјету, је села остављала пуста, а градове пунила сиротињом и тако је сиротиња увјек остајала сиротиња, само јој се номинално мјењао назив. Прве генерације сељака-радника су бар викендом посјећивала родна села и водила бригу о каквој-таквој обради окућнице, а по њиховој старости и смрти све би се запуштало и с временом окоровило и зарушило. Села су се враћала „мајци природи“ на радост еколога и рекреативаваца, било ловаца, планинара, феријалаца, извиђача и иних. Насљедници су постајали грађани, бар по менталитету,није их било брига за корјене, којих су се као сваки малограђанин стидили.

Advertisements