На послу, посебно у економској служби се експерментирало. Директор Васо Кутлача је у договору с директором „Хотела за самце“ Маријаном Мустапићем одредио да се на други спрат, гдје је била смјештена служба, улази пожарним степеницама. Разлог је, по њима, био да се очува нова зграда и да се службеници одвоје од хотелских станара којима је неопходан мир док се одмарају за наредне смјене. Пожарне степенице су биле иза десног крила згаде, кад се гледа од прочеља и главног улаза, метално бетонске конструкције са степеницима висока газа, како се то иначе ради у грађевинарству, па је био проблем, нарочито старијим женама, да их коридсте и већина њих исти час по објевљивању одлуке оде на боловање.

Сретнем то јутро Мустапића у холу кад прочитах обавјест-наредбу и кад сам на другом спрату наишао на закључана врата, она гдје се досада улазило:

– „Коме паде ова глупост напамет!?“ – рекох му без рутинског поздрава.

– „Васо ми предложио, а ја прихватио, мени и мојима је тако лакше одржавање, а како је вашима баш ме брига, ено вам вашег директора!“ – љутну се он.

– „Маријане, свака ти част,али ја досад не доживих глупље одлуке! Не само глупе него и садистичке. Ти си добро упознат с пројектом зграде, а из искуства, као предсједник Стамбене задруге „Зора“,знаш зашто и како се пожарне степенице раде. Оне су првенствено намјењене за брз силазак ради евекуације у случају пожара или неких других невоља које би то захтјевале, а не за свакодневно коришћење. По њима се „јурца“ низбрдо у паници, отуд и таква висина газа степеника, али се зато тешко пење, млађи и некако, али старији и жене се муче као да се пењу на Монт Еверест, ради одјеће и обуће, а богме и тежине и година. Да тако наредите, ви мудрови, својим женама код куће послале би вас до сто ђавола, а сумњам да би то тамо и покушали.“ – љутито ћу ја.

– „Има сам то на уму, чак сам му и река, додуше у блажем тону него ти, али он зап’о ка јунац, да он тако има бољу контролу рада и дисциплине у служби, па ето му.“- сад ублажи и правда се Маријан.

– „Е, сад ми отвори овај улаз, ја се с њима из принципа нећу пењати, личио би сам себи на лопова!“ – наставим и даље у истом тону.

– „Ајмо код мене на „каву“, да се „вуци не досјете“.“ – тражи он излаз да се ником не замјери примјењујући наук „имотске школе“.

Попнемо се на први спрат и видим Маријаново „царство“, кабинет од тридесетак квадрата опремљен модерним и скупим намјештајем достојног и предсједника опћине.

– „Охо, ако ништа, бар ти је канцеларија директорска, није боље опремљена ни директора „Котекса“ или „Бродомеркура“, експорт-импорт фирми!“ – насмијем се кисело.

– „Јефтиније је дошло него њихове, тако је то кад човјек зна свој поса.“- и он се насмјеши.

Нуди ме вискијем, а примјетих да му је „бифе“ пун разноврсних пића и прилично велик и умјетнички камуфлиран као креденца од пуна дрва. Стиже и кава, донесе је конобар друштвене прехране.

– „Није ти лоше, прави си паша!“ – зафркавам га.

– „Мора се тако, држим ред и рад, нека се зна тко је тко и ди му је мисто.“ – буни се он – “ Ако попустиш и прогледаш кроз прсте данас, сутра ћеш морати још више, а онда иде помало све к врагу, нит те поштују нит те слушају.“ – објашњава он свој стил руковођења, а прешути да је већина ту упослених дошла по рођачкој или пријатељској линији, формално преко натјечаја, а он је добро знао како се формом покрива суштина која је нешто сасвим друго.

Гледам га упицањеног у новом одјелу, бјелој кошуљи и кравати јарких боја, па примјећујем да му се и понашање понешто промјенило, али се ипак примјећује да свему томе нешто недостаје. Све је љепо док не проговори, а тад се одмах примјети да иза такве фасаде стоји „…сељак у души…“, како би зна рећи Тоде Лешо, мада се он трсио да понегдје уметне понеку „књишку фразу“ и увјек на погрешном мјесту у реченици и у погрешном изговору и примјени страних рјечи из Клаићева рјечника. Чуо сам да је Маријан напредовао преко Синдиката и Партије и функција у самоуправним органима гдје је рјечитошћу надвисивао друге исте школске спреме или нивоа образовања, углавном стеченим у вечерњим школама и жељезничким курсевима. А природни „…имотски влашки талент…“ за сналажење у свим околностима је до максимума искористио и стигао до овог радног мјеста, гдје се понаша као „…мали паша“. Преко Стамбене задруге „Зора“, гдје је доживотни предсједник, такорећи без улагања властита динара рјешио је стамбено питање веома луксузно, а сада је запослио и сина у економској служби као финснцијског референта,без дана радног стажа, ма нека су други, мушко и женско гунђали.

– „Како мој мали ради, јел’ се сналази?“- упита ме да промјени тему и да се „мало интимизира“.

– „Видим да јабука не пада далеко од стабла, мада мислим да он лично није задовољан, чини ми се да њему више лежи комерцијала, трговина или нешто слично.“ – прихваћам игру.

– „Да, Далибор томе стреми, али сам му река да овдје пар година испече занат, па кад осјети да је спреман нек крене куд га воља, својим путем.“ – уозбиљи се он.

– „Хитар је, брз, самосталан, брзо ће он све скопчати, штета што није ишао даље од средње економске.“ – велим му.

– „Уписа је Вишу економску, послуша ме, може он то редовно завршити ако би се минимално потрудио, а и схватио је да се без школе не може, а учи и овако радећи, па кад се већ учи нека се има и користи, карту за то, диплому.“ – вели он – “ Ма, реци ми, Васо је из твог краја, какав је он човјек?“

– „Јесте из мог краја, знам му село, али га познајем слабо, тек из Сплита. Чуо сам да му је ћаћа држао крчму у Радучићу, да су за тамошње појмове били имућни, да има шурјаке на „јаким мјестима“ овдје у сплитској грађевини, да му је жена Дрнишанка, двоје дјеце има, сина и кћер, а и ти то све знаш.“ – рекох му.

– „А у струци, има високу економску?“ – распитује се даље.

– „То је она ка и Сарагина, Висока привредна школа у Загребу, за пробране кадрове, која сада више не постоји. То је из твојих времена.“ – велим му.

– „А тако, мислио сам да има факултет!“ – тобоже је изненађен иако сам убјеђен да он то одавно у танчине зна – “ А тако, зато је он тврдоглав и дрчан, што не може струком настоји остварити галамом, дисциплином и безобразлуком, знам такве, а кажеш да му је ћаћа држа гостионицу?“ – опет ће он.

– „Тако сам чуо.“ – крато понових.

– „Изгледа да му и син планира такво нешто, кафић, шта ли, отворити у Примоштену, некидан ми рече.“ – откри ми он.

– „Зар му син не студира електротехнику, шта ће му кафић, или је промашио струку или од факултета нема ништа?“ – чудим се.

– „Он каже да је са факултетом све у реду, а мени се чини да је дидова крв доста заступљена у унуку, биће му лежи гостионичарство.“ – насмија се он.

– „Треба за то имати пара, није лако у Примоштену добити пословни простор, папире и набавити опрему за кафић! И сам знаш да је тако и да се од плаће и потрошачких кредита не може скуцкати пара за ту инвестицију.“- велим му.

– „Али су му ујаци ту при руци, ка грађевинари на високим положајима знају везе и мућке, тако ти то данас иде, а једно љето ће му све те трошкове покрити, даље му капље чиста добит, и то поприлична. Примоштен је шест мисеци пун странаца и то оних богатих!“ – прорачунава Маријан исплативост инвестиције.

– „Знам да је тако, чујем да ће тамо градити и марину за јахте, зимовник и остало што уз то иде.“ – распитујем се.

– „Да, да, већ су почели.“ – потврди он.

Погледам на сат и видим да ће за минут-два бити седам сати, нећу да касним на почетак радног времена и поздрављам се с Маријаном.

– „Идемо скупа, и ја ћу код Васе.“ – скочи се он с фотеље, а ја већ знам да хоће да удовољи и мени и Васи, да ја уђем на главни улаз, а Васи да докаже да се држи договора о уласку службеника на пожарни улаз, а правдаће се њему да се разговара самном о предсојећем ребалансу.

Док на двојица улазимо на главни улаз слушамо псовке оних који се пењу пожарним степеницама из задиханих грла.

– „Шта сам ти рекао, псује и старо и младо, ово је стварно глупост!“ – кажем му.

– „Чујем и видим, неће ово моћи опстати.“ – слаже се он.

И директор Куталача сав зајапурен и црвен у лицу стиже уз пожарне степенице:

– „Ево видиш да је ово добро рјешење,… ни теби не сметамо,… а твоји не сметају мојима. Није се страшно попети… како се прича.“ – хвали он свој „генијални потез“ уз дубоко дисање и прекидима у говору послије сваке изречене рјечи обраћајући се Маријану као да ја нисам ту.

– „Видим, видим,…“ – не доврши Маријан гледајући преко рамена у Веру Жунић и Невенку Најев како придржавају једна другу и боре се за зрак порумениле ка помидоре у лицу не могавши изговорити ни рјечи.

Уђох у своји канцеларију напустивши њих двојицу без рјечи и узех „Слободну Далмацију“ да прочитам наслове и не дижући главу аутоматски одговарам на поздраве Бранка, Жике, Филипа, Винка и Ивице који пристижу на посао.

– „Па шефе, ово овако не може!“ – љутито ће Филип, као најстарији, кад дође до даха – „К’о да смо лопови, а не радници ове службе, пењати се пожарним степеницама!“

– „Потпишите…“ – пружим припремљени папир гдје сам написао да смо сви против такве одлуке директора са већ стављеним својим потписом на редном броју један.

Филип оштрим потезима потписа не читајући написани текст, а други супотписаше за њим, на исти начин.

„… а ја ћу сад у осам то изњети на колегију службе и чућете одлуку директора по овом питању.“

Разиђоше се знајући да сам и ја на њиховој страни и да ћу истјерати ствар до краја у нашу корист, па и у корист свих радника службе.

На редовни стручни колегиј службе сви су стигли киселих израза лица осим Јосе Гргића, руководитеља расподјеле, док су Драгица Злоић, шефица књиговодства, и Неда Матић, шефица финанција, још биле румене у лицу ка цурице од успона иако су биле најстарије међу нама. Директор Васо је намјестио одлучну фацу правећи се да није примјетио да му нико није ни рекао „Добро јутро“.

– „Данас ћемо се договорити…“ – поче он с висока сједећи на фотељи иза свог огромног директорског стола нама пореданим за ниским клупским столићем.

– „Извињавам се, искрснуо је проблем ван струке који се претходно треба рјешити под хитно, јер о његову рјешењу овисе и сви остали послови који су пред нама.“ – упаднем у рјеч и пружим му папир с потписима из мојих послова – „Молим да се прочита наглас.“

Директор Васо прелети погледом кратки текст и наново се, сад од бјеса, зарумени:

– „Прочитај ти!“‘- врати ми папир.

– „Одлуком директора економске службе број тај и тај, од тог и тог датума…“ – прескачем бројеве – „… за службени улаз је одређен протупожарни улаз на десном крилу зграде до којег се мора попети протупожарним степеницама које нису погодне за свакодневно успињање радника и странки и које због висока газа степеника, што представља велики проблем старијим, болесним и инвалидним осообама, како запослним у служби тако и странкама које долазе да у служби обаве своје послове. Тражимо поништење одлуке одмах и отварање главног улаза, јер ћемо га, ако је потребно на тај начин, насилно отвотити. Потписли су Мажибрада, Чича, Живковић, Бузов, Ћалета и Младинео, односно сви из Послова плана и анализе. Молим колеге руководитеље послова да се овоме придруже.“ – заврших додајући ненаписану посљедњу реченицу.

– „То је чиста побуна…“ – ускочи оптужбом директор.

– „Ма немој Васо зајебавати, ово је лудост, мени је срце дошло у грло као да сам трчала на Клис! Па доста ми је трке на два аутобуса и сад још овај успон! Ја догодине идем у пензију и немам намјеру бавити се планинарењем.“ – прекину га љутито Нада Матић – „А тако мисле сви у мојим пословима и да знаш да ћеш имати на савјести и одговорност ако неком срце пукне, а имам и таквих радница које пију шаку љекова да им срце ради како треба.“

– „И ја сматрам да је то глупост директоре! Ако нико неће ја ћу главна врата разбити и да знаш да ти се овуда више нећу пењати! Замантало ми се јутрос, да ме нису придржали млађи сад би лежала доли на бетону, сва поломљена!“ – придружи се Злоић Драгица.

– „Па ста је ту страсно!? То је добро за здравље, мало физицке активности!“ – Јозо Гргић, руководитељ расподјеле, с пуном озбиљњошћу брани директора.

– „Можда би се трибало дозволити старијима и болеснима да користе главни улаз?“ – предложи Срећко Мешин, руководитељ материјалних послова, тражећи компромис, златну средину.

– „Па, ја сам мислио тако ради нашег мира у служби, та свима вама руководитељима је тако лакше контролисати раднике, а примјећује се да многи одлазе на каву у ресторан ка’ да немају посла у канцеларији. Ружно је видити тако нешто, а радници који долазе ради својих потреба у службу се буне да службенике морају јурити по згради или ресторану и те гласине шире даље, чуо је за то и директор РО.“- брани се Васо.

– „Ја сам одговоран за своје људе, кад некога од њих нађете без мог знања или дозволе ван радног мјеста у радно време кажњавајте мене, а ја ћу даље њега. За то има стимулација по правилнику, дисциплинска комисија итд., а ја се нећу као лопов прикрадати на радно мјесто протупожарним степеницама, а нити моји људи, а ви радиде како вас воља. Ако већ хоћете тај улаз за свакодневну намјену и из разлога које сте рекли има се начина: пројект, паре, грађевински радови, односно инвестиција за реконструкцију улаза. Или тако или главни улаз, то су рјешења,а не малтретирање људи.“ – остајем при свом ставу.

– „Тако је, ја не могу доћи пред жене а да се то не рјеши, а овакво улажење и излажење у зграду је немогуће.“ – противи се и Нада.

Драгица јој се придружује:

– „Колега Миле је у праву, или направите нормалан улаз или отворите овај главни, досадашњи, а овако се не може. Ја ћу прва сутра на боловање, ако тако и даље буде. Радије и мање пара него у педесетпетој изгубити, радије нечијег хира, главу.“

– „Ја ћу извјестити директора Крвавицу, па шта он каже.“ – одлаже директор Васо рјешење.

– „Извјести га, а мени реци, да могу рећи људима: јели главни улаз отворен или није? Одлуку о томе доносиш ти, брига зато Крвавицу.“ – не желим да одем без конкретног одговора.

– „Добро, рећи ћу да се и даље користи главни улаз,а коначну одлуку ће доњети директор Крвавица.“ – извлачи се он пребацујући одговорност даље од себе иако и он и ми знамо да је то “ његово масло“, а и одговорност.

– „Тако је, нећемо се верати ка’ козе! Рећи ћу женама да је дошло до промјене, користи се главни улаз.“ – понавља Драгица.

И тако Васине „протупожарне вјежбе“ престаше. И даље их се спомињало као спрдњу, шала би била преблага рјеч.

По окончању ове теме директор извјести да је стигао допис СОУР-а за израду ребаланса плана по новој организацији ЖТП-а и да се на пут треба ићи сутра навече у Осијек, пружајући ми допис.

На жигу протокола је био јучерашњи датум:

– „Па ово је стигло јуче ујутро, шта си чекао с овим до сада? Зар не видиш шта све треба припремити и носити са собом!?“ – отровно ћу ја.

– „Али сам ја био одсутан, морао сам ићи кад је пошта стигла те сам је сигнира малоприје. Ма, имате ви све то, стари сте планери.“ – опет се извлачи.

Јуче је отишао око осам ујутро и није се више враћао, а ја нисам сигнирао пошту пошто ми није ништа рекао ни гдје ће ни куда ће, нити да неће бити цјели дан на радном мјесту. Само сам чуо да је отишао својом „Ладом“, а не службеним „Фићом“, заједно с Маријаном Мустапићем. По томе се дало закључити да су ишли даље од Сплита и по приватним пословима.

– „Имаш ли неке посебне инструкције, или ћеш и ти путовати, мислим да ће тамо бити сви директори економских служби РО бар да се званично упознају.“ – питам га.

– „Нећу моћи, то је ионако само збрајање већ договорених бројки, чиста техника.“ – омаловажава он наш планерски рад.

– „Тад се и постиже највише уступака, најбољи стартни положај, а ти нећеш на пут, зна ли главни директор за ово?“ – питам га даље.

– „Зна, рекао сам му телефоном, а он каже да се томе приђе спремно и озбиљно.“ – рече он.

– „Колегице и колеге руководитељи у року од 10 минута по завршетку овог колегија добићете налоге шта ми требате доставити од документације и података до краја радног времена. Чули сте шта је рекао главни директор и молим вас да томе приђете озбиљно и знајте да од тога и наше обраде тих података овиси пословни резултат ООУР- а и РО-а на крају године. Договорено?“ – кажем им пред директором службе који нестрпљиво чека да одемо јер већ трпа папире у торбу и звецка кључевима од „Ладе“. Одмах ми би јасно да га нема до краја радног времена и да ми неће рећи ни куд ће ни зашто ће бити одсутан.

Сачекам да остали оду, затворих врата за њима и рекох му:

– „Видим да негдје журиш и да скриваш куд ћеш и ради чега ћеш, и није ме брига за то. Али би било фер да кажеш, та ја те замјењујем, да нећеш бити ту и да знам шта ми је радити. А немој ми рећи да не знаш шта овај ребаланс значи и да је то рачунска пиздарија! Овај ребаланс је диобена биланца на РО и како на њему прођемо тако ће нам бити сљедећих пар година, а тебе за то није брига и нећеш на пут. Знам ја да ти ниси верзиран за план и анализе, а признаћеш да се завршни рачун, констатирање чињеница, израђује преко мјесец дана, а планови раде за пар дана у којима се постављају темељи пословања за наредно време, и да се то не може изравнавати по тежини и одговорности. План је темељ, конструкција и изградња куће, а завршни рачун је инвентура направљеног, док анализа нам каже гдје се грешило и шта треба другачије радити. Ма шта ћу те ја учити, имам несрећу да сам међугенерација, на положајима ви мало старији протекционирани по „брзом вечерњом школовању“ и политичким одабирима, а ови мало млађи, ваша дјеца, размажени и распуштени, без радних навика и шефовским амбицијама без искуства и стручне подлоге, да би наставили тамо гдје ви станете на власти. Моје је проклетство што волим радити, па превише толерирам ароганцију и глупости једних и других, свјестан да немам шансе ка шта је ни Дон Кихот није имао против вјетраењача. А запамти, нисам и нећу док не уселим у стан ништа подузимати да те урушавам, радићу професионално свој посао у свом, а богме и у твом интересу.“

– „Имам неких својих личних проблемчића, иша би ја с вама…“ – покуша се он правдати.

– „Речено је, стојим иза сваке своје рјечи, а ти како те воља, одо ја ово одрадити, већ ради тебе каснимо један дан.“ – одох не очекујући никакву промјену  код њега.

 У пословима, с референтима, се договорим да на пут иду самном Ћалета и Живковић, који ће одрадити и за остале, да се сви не патимо путовањем.

Advertisements