Осијек нас је дочекао у јутарњој јесењској измаглици. Иако је било око седам сати ујутро и сунчев диск се стидљиво назирао кроз маглену паучину било је зимски прохладно.

– „Јебеш ово, ништа до наше Далмације!“ – отпуну Жика маглу испред очију – “ Па овдје је већ за зимску робу!“

– „Река сам ти да понесеш нешто топлије, тако је овдје, континентална клима, знаш!“ – осијем се смрзнутим уснама.

На перону сретнемо Миру Вучковића, некадашњег планера, с сада шефа ООУР-а „Саобраћајна секција Осијек“.

– „О,Сплићани,добро нам дошли,ајмо на кавицу.“ – поздравља се с нама.

– „Баш ми треба нешто топло!“ – дрхти Жика у џинс кошуљи.

Миро нас нуди вињаком док стигне кава:

– „Мора да је доле још лето, купа ли се раја?“ – започиње разговор.

– „А, има и’ још, сад је најљепше за то, исте су температуре зрака и вода.“ – кажем му.

– „Благо вама, овде само што није почело грејање.Онда,Миле,ти си сад шеф плана,како то да ниси директор службе!?“ – распитује се.

– „Не могу на ред од ислужених и „заслужних“, оних пред пензију, кадрова. Од свакуд долазе да се на мору удоме пред пензију.“ – насмијем се.

– „Имаш право, знам овде доста Далматинаца који би ишли тамо и на нижа радна места само да им је могуће променити стан.“ – сложи се он.

– „А ди вам је „Хотел“? – упита Жика плашећи се да није дуг пут по овој „смрзавици“ до тамо.

– „Миле, то ти је тамо на крају станице, има неких пола километра, та није то далеко.“ – објасни он детаљно не знајући да ја донекле познајем Осијек.

Погледам на сат:

– „Миро, морамо ићи, да не вичу на нас да каснимо.“ – рекох му – „Наврати навече, да ћакуламо.“

– „О, братија је још синоћ стигла! Ви сте, ка’ увјек задњи.“ – смије се он и испраћа нас до испред станичне зграде и види се на лику му и понашању, да је задовољан својим садашњим статусом за који се изборио у задњој реорганизацији иако у потпуности није испуњавао увјете по систематизацији, са педесетак година животне доби тек је апсолвент на Економском факултету.

Журимо да се Жика угрије мада имамо још пола сата до почетка пленарног састанка. Хотел за самце је грађен у исто време кад и сплитски, али је овај грађен у стилу „панонске архитектуре“, од опеке и бетона, а чини ми се да је сплитски љепши и функционалнији.

На рецепцији нам рекоше да имају само двокреветне собе, па се Жика и Винко смјестише у једну, а ја и „литература“ у другу, одмах до њих. Они однесоше све „багаје“ да нас смјесте, а ја се упутих у дворану гдје су се већ окупљали директори економских служби РО ЖП-а и шефови одсјека из „Заједничких служби СОУР-а“. Све их познајем и редом поздрављам, само ми нису познате њихове садашње функције, неко је напредовао неки су остали на истом, а неки, као и ја, „заостали“ у реорганизацији. На крају дознах да је већина мојих колега из саобраћајних секција по старој организацији сада постала директори служби у РО, соим мене и Гојка Рашковића из РО ЖП Книн. Тамо је сада директор службе РО Милан Баук из Вуче возова Книн, а Гојко је и даље остао планер за саобраћајну службу. В.д. шефа планске службе у СОУР-у је Владо Перишић, пријашњи главни водитељ плана, а Владо Вишњић је отишао, који је то прије био, за директора економске службе у РО ЖП Загреб. Остало је остало углавном исто: Валент Галинец и даље води расподјелу, а Мила сводно књиговодство СОУР-а.

Састанак отвара в.д. шеф планске службе СОУР-а Владо Перишић преносећи поздраве директора економске службе СОУР ЖТП-а Чедомира Павловића који ради других обавеза није могао доћи, што му је пуно жао, итд.,итд., а онда је прешао на струку гдје рече да неће бити никаквих помјерања постојећих ставки на више или ниже, само ће се извршити техничко прилагођавање плана према новој организацији СОУР-а и да ће прави ребаланс, када ће се преиспитивати планиране ставке, бити вјеројатно крајем године, кад се сагледају остварени резултати пословања.

„Дежурни дискутанти“ су критиковали тај став тражећи да се врше већ сада корекције јер све РО нису једнако стартовале,итд.,итд. што је од већине глатко одбијено, јер нико није у овом моменту могао знати нити предвидјети шта ће Извршно вјеће Републике подузети код одређивања висине компезације за ЖТП, а претпостављало се да би она за ову нову организацију жељезнице требала бити знатно виша од досадашње ради повећања броја радника, а што је то државно тјело одавно аминовало, те сада треба да плати цех. Дата је пауза до 10 сати кад треба почети радити „технику“.

– „Владо, што ти в.д., шта чекају да те поставе како треба?“ – питам Перишића док смо пили каву на паузи.

– „Немам појма, изгледа да се Чедо премишља, скоро смо сви в.д. у служби.“ – слегну он раменима – „Ваљда сматра да може боље екипирати службу, а начуо сам да си и ти спомињан на овом мјесту.“

– „Мене се не бој, нека остане међу нама, јер ја у Сплиту очекујем стан, папирнато и новчано је сређено, само се чека завршетак грађевинских радова и не мислим Далмацију мјењати за Загреб, највише ради климе.“ – рекох му дрито.

– „А ја сам се највише тебе бојао, а шта и не би, млад си, стручњак си, имаш доста искуства, а Загреб је ипак Загреб, ако ништа лакше је у њему ради школовања дјеце. И ја сам ради тога у Загреб из Славонског Брода дошао. Хвала ти, сад ми је пуно лакше, јер ови други што се спомињу нису ми конкуренција, ако се буде поштено одлучивало.“ – потапша ме пријатељски по леђима.

– „То ти је сигурно, држим рјеч, ради истих разлога нисам се борио ни за директорско мјесто тамо у Сплиту, сад ми је стан најпречи, за остало има времена.“ – још једном му потврдих своје намјере.

– „Дођи вечерас код мене у собу, имам домаћег кулена, шунке, кобасица, све прва класа, а и осталога.“ – немигну ми весело.

– „Договорено, ту смо да размјенимо ћакуле.“- насмијем се и ја.

– „Што није дошао Васо, па сви директори служби су ту!?“ – чуди се.

– „Каже да има пречих послова, а о којима ја ама баш ништа не знам.“ – слегнух раменима уз тајновит осмјех.

– „А знам, неће да покаже колико „зна“! Знам ја њега, увијек се од „врућег“ извлачи.“ – присјети се он.

У 10 сати смо у заједничкој дворани слагали табеле по РО и ООУР-има по узорку подјељеном од СОУР-ских служби. Жика и Винко су то брзо обављали па ми није преостало ништа друго него да читам новине и потписујем попуњене табеле те предајем их сводном референту Клеут Милану из РЗ СОУР-а. Како се заједнички рад предвиђао три дана није требало журити и рекох Жики и Винку да не форсирају.

– „Ми ћемо то часком слупати, а ти предавај кад и остали, да не стршимо, а тако ћемо имати више слободног времена.“- каже Жика којем се није дало одуговлачити кад се нешто треба направити.

У 13 сати се ишло на ручак, а од 16 сати се поново радило до 19 сати, а тако ће бити и сљедећа два дана, а онда разлаз, свак својој кући. За ручак је била супа, кажу славонска, па неки котлић гулаш с пуно паприке, купус салата и то је било све.

– „Лошија им је храна од наше, у „Хотелу“.“ – каже Жика.

И нас двојица се слажемо. Код нас се може бирати три јела, а овдје шта ти дају, па изволи јести или не, како те воља.

Винко и Жика ће послије ручка у град, а ја одох у собу да се мало одморим и распремим, још не знам ни како соба изгледа.

Пред лифтом срећем Катицу, стару познаницу још од Ловрана, из Винковаца:

– „Здраво колегице сваки пут си све љепша.“ – комплиментирам јој.

– „Здраво, хвала на комплименту,чула сам да си се оженио, а да знаш, и ја сам се удала прије годину дана.“- уз смјешак заводнички закрену очима.

– „Охо, види се да ти прија брак, сва цвјеташ.“ – кажем јој у лифту.

– „И ти добро, ма шта, фино изгледаш, као да си млађи и опуштенији него прије.Увек шланк и вражији, што изгледа, значи, да и теби пријају брачне обавезе.“ – гурну ме кокетно раменом.

Лифт стаде и ми изађошмо на истом кату, њена соба је била друга иза моје:

– „Видимо се вечерас на плесу?“ – рече она.

– „Вјеројатно, идем се мало одморити од пута, цјелу ноћ сам се дрнда од Сплита.“ – рекох неодређено.

– „И треба, да ми вечерас будеш чио.“ – очи јој зацаклише, а широки осмјех озари лице.

Истуширао сам се и одрема по сата. У 16 сати сам био у сали гдје су Винко и Жика већ радили пуном паром:

– „Шефе, па ми ћемо бити готови до 18 ури.“ – каже Жика.

– „Хоћемо ми, неће други. Оставите нешто и за сутра и прекосутра. Како вам је било у граду?“ – рекох им.

– „Луњли смо до центра, није се тешко снаћи, баш како си река, сјели тамо и попили каву, ма ништа нарочито.“ – каже Винко.

– „Требате отићи до Драве, на Тврђаву, видити катедралу и то је то, а свакако и проћи кроз парк, љеп је.“ – упућујем их.

– „То ћемо сутра, имаћемо времена.“ – слажу се они.

У 17 сати смо стали с послом, оставили смо нешто за одрадити други и трећи дан, па причамо:

– „Која је она шта те стално гледа?“ – нагну се к мени Жика шапћући повјерљиво.

– „Она с наше љеве стране?“ – питам га не окрећући главу у том смјеру.

– „Да, она млада, утегнута, црнка равне косе и јаркоцрвено нашминканих усана.“ – настави утихо.

– „То је Катица из Винковаца, референтица, знамо се одавно.“ – рекох му.

– „Богами она сваки час баца на те поглед, боде ли очима, боде!“ – он глуми да ми говори нешто о послу машући неком табелом.

– „Смувај ти то, сам си у соби.“ – шапну „пословно“ Винко.

– „Видићемо, па шта буде.“ – рекох им неодређено – „Ако вас је воља можете ви у град, ја ћу остати овдје, ако буду шта тражили даћу им, ми смо доста тога унапред зготовили.“ – додам.

– „Ајмо ћа Винко, да видимо те знаменитости.“ – диже се Жика и они одоше, а ја наставих читати новине.

А Катица је сваки час бацала поглед у мом правцу, па јој једном одвратих дискретним смјешком, а она кокетно склопи капке и смјешак спусти на рачунску машину.

Након посла ишло се на вечеру. Опет нека супа и паприкаш,а за салату кисели краставци. Поједем супу,а паприкаш помиришем и кад осјети жестину љуте паприке не усудих га се ни пробати. Устанем и кренух за Владом Перишићем у његову собу на славонске специјалитете. Тамо су били Новак Антун, стари пријатељ из Варждина, Баук Милан, директор службе из Книна, Томић Владо и Карапанџа Миле, референт и директор службе из Ријеке, и Клеут Милан, сводни референт плана из РЗ СОУР-а, све стари пајдаши.

Шалили смо се и мезили пробајући свега по мало: кулен, кобасице, шунку, сиреве и остале делиције, киселе краставце и паприке, заљевајући све то домаћим ризлингом. А тога је Владо донио за цјели батаљон:

– „Мој стари је сад у пензији и сад се овим бави да убије време, а мени добро дође. Могу вам рећи да скоро сву храну носим са села у Загреб, платим нешто старом, а он једва да прими који динар и онда опет да то унучади, значи опет мени.“ – смије се Владо.

Око осам зачу се музика из дворане:

– „А да, има и плес, ви млађи можете отанцати, дође и цура из града, тако веле.“ – као сјети се Владо.

– „Отићићемо Милане, мало послије, нека цуре чекају.“ – кажем Клеуту.

– „Тако је, треба да се ове калорије потроше.“ – смије се он – „Само нека чекају, не ваља бити први, да знају да нас не могу лако добити.“

Пола сата касније ја и Милан се спуштимо у салу, ту је плес био у пуном јеку. Видим Катицу, плеше с Божом Дабићем. Клеут и ја сједошмо за стол у близини подија и чекамо, проматрајући плесаче и госте за столовима, да заврши ова игра. Катица, бацајући погледе из окрета, као да се обрадовала, а Милан Клеут се забезекну:

– „Теби или мени, а?“

– „Не знам, видићемо.“ – не одајем му тајну.

– „Богме се утегла, и горе и доље, и знаш да не би било лоше то опипати!“ – вели он.

А Катица је била у свјетлоплавој уској миди сукњи и бјелој струкираној блузи, на високим штиклама, нашминканих усана црвено као артеријска крв, фризуре а ла Клеопатра и дискретном шминком и римелом осјенчених очију, трепавица и капака. Игра се завршила и она са зачуђеним Божом крену к нашем столу:

– „Касниш, ниси фер!“ – рече ми уз широки кокетни осмјех.

– „Ови из СОУР-а увјек нешто траже, извини.“ – погледом јој показах на Клеута.

– „Требали смо га за неки савјет, ту се мало задржали.“ – потврђује правдајући ме Клеут схвативши колико је сати.

– „Опроштено је, Божо ми је правио друштво, хвала ти.“ – окрену се Божи коме баш не бијаше мило, та и он се нечему надао,али одглуми кавалирску захвалност за досадашње дружење и плесове.

Сједоше за наш стол и наручим, по договору, црно вино. Пропустишмо двије игре у шали и разговору, а тад ме Катица погледа испод ока и ми устадошмо и кренушмо на подиј. Свирали су лагани танго, неки сентиш, и она се нападно приљуби уз мене. Шутимо и уживамо у додиру удова,и јасно јој чујем ударе срца, јаке и убрзане, као да ће јој искочити из бујних груди.

– „Опија ме твој мирис, крв у мени ври.“ – шапнем јој на ухо.

– „И мене твој, требамо бити дискретни, стрпи се, нек све остане тајна.“- чујем јој шапат кроз топлину даха у усној шкољки.

– „Кад ти одеш ја ћу сачекати пола сата, па ћу ти два и један покуцати на врата собе. Важи?“ – одговарам јој.

– „Аха, ја ћу отићи после две-три игре, изговорићу се друштву на умор и главобољу.“ – прошапута она.

Отплесали смо још двије игре, а кад поче коло вратишмо се за стол код Боже и Клеута.

– „Ух, баш сам уморна, и глава ме нешто боли.“ – Катица ће кисела израза лица с усиљеним протоколарним смјешком.

– „Рано ти је још, није ни десет.“ – покушава је Божо наговорити још гајећи потајну наду да има неке шансе код ње.

– „Ово грејање, па цели дан бројке, ваљда од тога.“ – разумије је Клеут.

– „Жао ми је, морам вас напустити.“ – диже се она од стола пренемажући се као да је глава још више боли.

– „Да те отпратим…“ – скочи се Божо.

– „О, не, не, попићу таблету и у кревет, преуморна сам.“ – прекину га одлучно она и покретом руке задржа га на столици и не обазирући се на нас оде.

– „Добра је, мајке ми!“ – оте се Клеуту док је погледом скида у машти.

– „Има све, види та прса, гузу, облине, а чини ми се да је жива ватра, ух!“ – чезњиво ће Божо.

– „Чујем да се удала прошле године, има и бебу, муж јој је стројовођа, неки Босанац, живе код њених у Винковцима.“ – реферише Клеут.

– „Откуд знаш?“ – питам га глумећи необавјештеност.

– „Женске! „Радио Милена“, знаш да оне све знају, тако сам преко њих чуо.“ – насмија се он.

– „Сад је најбоља, Боже драги шта би је радо повалио.“ – уздахну чезнутљиво Божо.

– „А ко не би!? А шта би да сазна твоја „Загорка“?“ – смијем се.

– „Нек сазна, претрпио би, али би се исплатило.“ – озбиљно ће он – “ Али никад не би призна, па нек оптужује без доказа.“

Налијем вино у чаше претходно кришом бацајући поглед на зидни сат иза њихових глава:

– „Уздравље „момци“, и ја одох у крпе, слабо сам спавао у возу ноћас, била нека стара дерутна вагончина.“ – рекох им.

– „Ајде, куд ћеш раније, види ових буцмастих Славонки, улови неку.“ – хоће Божо да ме тргне из примјетне пасивности лупивши ме пријатељски шакетином по плећима.

– „Душа би, ал’ тјело не може, а ја сам и ожењен човјек, с дјететом, та знаш.“ – окељим се.

– „Контрола“ ти је хиљаду километара далеко, лако за то.“ – вино из Боже извлачи дрчност.

– „Добро, добро, лаку вам ноћ.“ – устанем и кренем из сале према лифту.

На спрату погледам на све стране и кад се увјерих да нема нигдје никога покуцах два пута па један не Катичина врата. Она отвори исти час обучена као и сали:

– „Седи где хоћеш.“ – осврну се погледом од кревета према полуфотељама уз мали столић.

– „Дали ти се одужило чекати?“ – питам је тек да нешто кажем.

– „Па и није, распремала сам, знаш, оне женске ситнице.“ – и она подржава овај усиљени разговор скривајући дилеме које је муче.

Сједнем на кревет и наслоним се леђима на зид, а она сједне до мене оставши подупрта рукама о постељину. Видим како јој се грудни кош шири од дубока дисања, сигуран сам да је мучи исти проблем ка и мене.

– „Катице, шта је, боли ли те глава или си у дилеми?“ – конкретан сам.

– „Не боли ме глава, не, нешто размишљам, бојим се…, путио си ме да разговарам сама са собом, желим једно, а кочи ме друго…, о Боже, не знам чему би удовољила, жељи или моралним стегама…“ – окрене се мени озбиљна лица не довршивши мисао.

Узмем је за руку и привлачим себи. Она се благо, у благим трзајима опире, али се ипак наслони леђима на зид ка и ја, а главом на моје раме:

– „‘… бојим се, шта ћу мужу рећи ако дозна, Осијек није далеко од Винковаца, вести стижу чудним путевима, а и како ћу се носити са сопственом савјешћу после… “ – опет не доврши реченицу.

– „До прије пола сата била си одлучна, ако не желиш нећу ти замјерити, мада то силно желим, ја ћу…“ – почех и ја причу са истим дилемама које се и код ње јављају.

– „Знаш да те желим, желим те још од Ловрана, Цриквенице, а види колико је времена прошло од тада, надала сам се да ће ме проћи, а кад те јутрос видих схватих да те желим још више. Не мучи ме разумјевањем, „присили ме“ да бар имам неко „оправдање“ да нисам могла избјећи….“ – загрли ме обема рукама нагло се окренувши „ен фац“, а ја јој пркину реченицу страсним пољупцем.

Љубљење поста све страсније и она се све чвршће стискаше уз мене грудима, па цјелим тјелом. Руке ми инстинктивно јој извукоше кошуљу из сукње и клизнуше уз леђа по голој кожи до грудњака и откопчаше га, а тада чврсто зграбише набрекле јој округле сисе с крупним зашиљеним брадавицама.

-“Збогом памети…“- пукну ми у подсвјести.

– „Мммхммм….“ – пусти она кроз раширене носнице звуке задовољства док је уснама сисала мој језик и скоро избезумљена увуче ми руке испод кошуље у прса.

Откопчам јој ботун на сукњи и повучем патент:

– „Чекај…“ – отргну се из загрљаја и устаде хитро ка срна, збаци штикле трзајем ногу и помучи се да скала тјесну сукњу низ бутине, а оне ослобођење стеге синуше бјелином и бујношћу на пригушеном хотелском свјетлу. Мале бјеле гаћице једва су задржавале округлу тврду гузу, док су два чуперка несташно жмиркала уз руб гаћица у међуножју. Гледајући је кидао сам одјећу са себе не водећи рачуна хоће ли шта пући и бацао је на под поред кревета на исту хрпу гдје и она.

Крупне и тврде сисе су јој, с мрком и крупним брадавицама, стајале као на кипу „Милонске Венере“, да јој није ни треба ређипет, а трбушчић јој је био мишићав и затегнут као да није рађала. Кад осташмо у гаћицама приђох јој и додир тјела као да произведе стујни шок, док су јој се очи сијале као рефлектори и зенице биле раширене и мутне, а све ми се чини да су такве биле и моје, јер сам имао осјећај да ми је превучена преко зјеница нека мрена и да видим мјесто стварних облика само њихове сјене.

– „Само ти и ја, у ова четри зида, без разума, без савјести, дајемо се инстинктима, сили јачој од нашег разума и воље…“ – шапућем јој промукло док клизимо на кревет.

Она шути и љуби ми врат док ми рука клизи јој низ леђа, хвата руб гаћица и спушта их низ гузу,а она се гипко извија и олакшава наизмјенично подижући ноге да спадну на под. У повратку шака ми се враћа с унутрашње стране листа , клизи лагано уз глатку свилену кожу бутина и зауставља се у бујној шуми коврчавих длака међуножја. Она дубоко уздахну, овлаш рашири бутине и допусти да јој цјелом шаком обухватим шумовито међуножје. А тада јој цјело тјело задрхта ситним трзајима и стреловито увуче руку у моје гаћице и прстима снажно зграби моју набреклу мушкост. Језик јој запуши моја уста, а дах из раширених носница врелином ми пржи лице. Не журим, љубим јој час врат, час грицкам уснама брадавице, а прстима милујем бутине, гњечим гузу и чупкам длаке међуножја. Она се грчи и стиска уз мене као да хоће да уђе у моје тјело:

– „Горим… цркнућу…молим те…дај ми га…“- опружи се по кревету вукући ме свом снагом на себе.

И мушкост продре силовито, она јекну и забаци главу широко отворених уста, а прсти јој загребаше по мојим плећима.Сачеках трен, а сви њени мишићи се напеше, бутине и међуножје стегну, а гуза уситно заигра. Продирем силовито и осјећам како ми се мошнице одбијају о њене склиске јабучице гузе, док она хвата ритам и сваки пут при повлачењу међуножјем ми стиска мушкост да јој не побјегне, суздржавајући јечањем гласне крикове. Кад осјетих да јој грчење крену из затегнутог трбушчића и кад ми истовремено бутинама као гвозденим менђулама обухвати слабине, гузу одигну од кревете да међуножјем задржи мушкост до краја, угурах јој језик у уста до грла и исти трен слатким трзајима из мошница изли се у њу сјемена течност у млазовима. Међуножје јој се стискаше у ситним трзајима и она потмуло крикну кроз нос и широм отворена уста.

У слаткој омамљености тако укочени и спојени осташмо неколико тренутака, а тада нам се тјела опустише и пролише по кревету измјешаних удова.

У полутамној хотелској соби сад су се само чули убрзани и јаки откуцаји наших срца и утопљеничка борба за ваздух двоје од пете до главе ознојених бића.Потраја то неколико тренутака, а тада, не могавши говорити још ништа, дадох јој, као лептир лаки, пољубац у ухо. Она не рече ништа, не могавши ништа више, осим сретног смјешка очима и уснама. Након неколико минута она се помјери и приби уз мене пребацивши руку преко мојих груди:

– „Боже, једва остах жива, била сам ван овог свјета, на седмом небу.“ – прошапута и пољуби ме у раме – „Коју то ватру имаш у шакама, свршила сам док си ме дотака, а кад си уша у ме изгубила сам памет, ово ми се до сада није догађало.“

– „Чини ми се да је ово све сан, љеп, диван сан.“- потврђујем њене импресије и оћутах на њено питање.

Она оћута, одлута негдје мислима. Израз лица јој се уозбиљи, а као бисер крупна суза јој клизну низ образ у јастук.

– „Чему…. сад то?“ – подигох се на лактове.

– „А шта сада, како ћу Ивану на очи?“ – зајеца.

– „Ивану, мужу?“ – питам.

– „Да, њему. Није ово заслужио, добар ми је, онакав какав је.“ – шапуће на рубовима јецаја.

– „И мене то мучи, али из ове коже се не може. Преболићу ову невјерност некако, платићу неку цјену, а тјеши ме то што нисмо једини, од памтивјека се то догађа и код људи и код животиња…“ – почех тражити неко оправдање за обоје.

– „Лако је вама мушкима, ви не можете остати трудни, а ми жене-јаднице увек извлачимо дебљи крај.“ – скоро да изговори с мржњом.

– „Можда и јесте тако, али за ово ноћас немој мене кривити, ти си све почела, а да нисам пристао испао би јадан и себи и теби,зар не?“- браним се.

– „Па… и би! Не би те само замрзила, или горе, сажаљевала би те, ма горе, презрала би те!“ – подбочи се на лактове – “ А зар сам ја таква да се могу одбити!?“ – подиже се на кољена и пређе руком преко облих гуза и чврстих груди пркосно их испрсивши.

Моја мушкост јој показа одговор, а она ме закорачи и спусти се међуножјем на њу и поче силовито играти горе-доље. Чврсто је прихватих за струк, а кад видих да јој се лице поче грчити и уста широм отварати зграбих је чврсто за сисе. Она убрза ритам и мало затим крикну дубоко и промукло, те разли тјело по мени.

– „Осјетила сам жар у себи, свршио си?“ – упита након три дубока уздаха.

– „Да, да, до задње капи.“ – рекох јој промукло борећи се за дах.

Осташмо неколико тренутака да дођемо себи док је у соби одјекивало наше дубоко дисање, а вани писак неке дизелке-маневарке према Михољцу.

– „Проклете ме матер, да нисам на њу повукла већ на оца, ово ми се не би дешавало.“ – поче она.

– „По чему на њу, и она је тако згодна?“ – питам.

– „Не само згодва већ и вруће крви, појебљива, а отац је миран,тих и као сви мушкарци наиван, ма она поштена добричина која сваком верује.Њега је она могла лако убеђивати у верност, та онако податна кад год је хтео или она требала нешто забашурити вукла га је у кревет, али ја сам 101% сигурна да га је варала кад и где је стигла, ма док би јој се згода указала. Проклета усташка крв…“ – занесено и огорчено ће она, али је прекидох:

– „Шта имају с тим усаше?“

– „Доста њених рођака је било у усташама, а и рођени брат јој, мој ујак је то био, ено га сад негде у Аустрлији. Знаш ти Хрвате, кад им је густо онда су им Срби добри, а док виде прилику да ушићаре нешто само за себе онда заборављају српска доброчинства, ма и других кроз хисторију. Тако и она, Хрватица из усташке обитељи удаде се за Србина да може на миру живети, и то добро живети, а да то није учинила остала би негде у оној Личкој вукојебини с неким шкартираним јадником и била гладна пуре. А док је осетила сигурност и заштиту кренула је својим путем, зајашила јадног ми оца и врти га око малог прста. Е, јадни ли смо ми Срби, тко стигне вуче нас за нос, знамо то, а опет допуштамо, ма или смо блесави или предобри, а то је исто, како каже пословица.“ – доврши она кисело се насмијавши.

– „А отац, и он је Личанин?  Муж?“ – питам.

– „Да, да, јесте, и он је тамо од Метка. Зањела га њена лепота, па на све остало заборавио. А сад му је касно, наметнула му се, заробила га, а он никада неће имати снаге да јој се одупре, да је подреди или опамети.Зато јој ја недам пардона, мене се боји, јер зна да мене не може лагати, да је читам до дна душе. А ова грижња што ме сад обузима, то сам ваљда наследила од оца, а појебљивост од ње, и сад сам у расцепу, разум ми говори једно, а крв, тај отров у мени, то не слуша, чини друго. Муж ми је из Босне, добричина испод Саве, мјешанац као и ја, сличан оцу. О Боже, како ћу на крај с тим?“ – завапи она.

– „Мање-више, сви смо у истој ступици. И мени разум каже да будем вјеран жени, а ипак сам ово направио с тобом. Ваљда оно исконско ловачко у мени, својствено мушком полу, освојити, уловити, доказати се себи и другима помути памет, а послије разум тражи оправдање, смишља лаж како од лошег направити добро. Враг га зна, нисмо једини! И друге такве муке муче, ваљда?“ – филозофирам.

– „Ех, мушкарци, ви мислите и правите се да сте главни, да ви освајате, ловите, посједујете, а то тако наоко и изгледа, али је то ваша велика заблуда, утопија! Жене све то чине, оне вуку конце, и њихова је увек задња!“ – она се насмија.

– „А ништа, и себе ћу убједити да ми се ово није догодило. Ваљда ћу успјети.“ – одмахнем руком.

– „Тако, тако треба! Ништа се није међу нама догодило, ни у подсвести ни у свести немој да ти падне на памет да о овоме њој причаш, ни трезан ни пијан, оно о чему се не зна и не постоји.Тако је у животу.“ – подржава ме она.

– „А ти, хоћеш ли рећи Ивану?“ – питам је.

– „Боже сачувај!? Рекох, кад се за нешто не зна оно ни не постоји! А ако нетко од ових мојих нешто зуцне, рекла-казала, довољно је наиван да привати да је то завист и љубомора што има овако згодну жену коју они не могу ни сањати.“ – окељи се она.

– „Вражица си ти, не каже се заништа да је отровно на изглед најљепше!“ – насмијем се и ја.

– „Пуно си ми ти бољи, и за такве се каже „… да из мире три ђавла вире…“- придружи се осмјехом.

Бацих поглед на сат, до устајања је било још нешто више од два сата, није време за спавање, није за устајање.

– „Скуваћу каву, попићемо пиће, истуширати се и ићи на посао, шта кажеш?“ – предложи читајући ми мисли.

– „Изгледа да је тако најбоље, спаваћемо поподне послије ручка, ако сад заспемо ни топови нас неће пробудити.“- сложих се.

Онако гола скочи се лако као срна и из ормара извади минјатурни еспрес-решо, пластичне чашице, каву, цукар и вињак:

– „Сипај нам пиће, ја ћу зачас скувати каву.Хоћеш јести, имам кулена,шунке, киселих краставаца?

– „Не, нећу, нисам гладан. Како се ти осјећаш, као Српкиња или Хрватица?“ – питам је.

– „Као Српкиња, иако ме је матер и у католике уписала, потајно од оца. А он, као „луди“ Србин и православац не држи пуно до тога, он ти држи до Партије, Тита и Југославије, о српству и не говори, а камоли да славу слави, та он је атеиста. А мамица, увек за католичке благдане нешто свечано спреми, иако каже да до тога не држи. А то ти је бакалар за католички Бадњак, сирница за католички Ускрс, а за православне благдане најобичнији оброци, чак можда и гори од оних свакодневних. То очево поштење ме определило да се осећам као Српкиња, а и његова родбина, деда и бака, сви су ми дражи од оних с мамине стране. Ваљда тако треба бити и по насљедном праву, по мушкој лози се насљеђује. А највише ме на такву одлуку натерала баба с материне стране, кад ме наговарала одмалена да будем католкиња, да потајно учим католичке молитве, да тако ради сав паметан свет, а да су православци заостали, застарјели, и сличне приче. Из ината њој научила сам православни оченаш и још неке молитвице, а једном сам јој изрецитирала „Светог Саву“, да јој се „похвалим“, а она само што ме није проклела, стара усташица. Ишла сам према поштенијем, људскијем, широкогруднијем окружењу, према исконском учењу Исуса Христа и својим прародитељским коренима. Па, и већина Хрвата постаде од Срба, оних лошијих Срба…“ – прича ли прича она док закувава каву и прекину тек кад је сервира на столић и сједне ми у крило.

– „Катице….“ – стадох се грчевито смијати.

– „Шта је, шта се смијеш…?“ – и она се засмија незнајући чему.

– „… причам са Српкињом, а јебем Хрватицу….“ – успјех некако изговорити.

– „… ха, е баш је тако,… и јеби Хрватицу, курву, да памти како Србин дере…“ – она се загрцну од смјеха.

– „Шалим се, не гледај то као проблеме него као предност, ти си попримила од својих родитеља и једно и друго, стога дупло вредиш ако поштујеш једно и друго, онако уравнотежено, јер протежирање једног на рачун другог води те у сукобе са самом собом и с окружењем, а кад имаш и од једних и других ти си у предности, ти си квалитет више у односу и на једну или другу страну. Те разлике које те муче, ако се мало дубље закопа се негирају сазнањем да смо сви Славени, па још више, да смо људски род. Доказано је и оком видљиво да су и људи у мјешаним срединама физички најљепши, а и да у њима брже цвјета и наука и култура, привредна активност итд. Тако на то гледај, није све црно како изгледа на први поглед, ни тамо ни ‘амо.“ – сугерирам јој.

– „Али морам дати отпор, као оваква, агресивности, утицају, наговарању који ми се жели наметну с било које стране. Ето, по оцу и његовој фамилији могу бити оно што хоћу, а по мајци и њенима требам бити католкиња и Хрватица. Отуд ми и име, мама дала тата прихватио, њој било стало а њему свеједно. И знам доста случајева, отац Србин православац, мајка католкиња Хрватица, а деца Хрвати и католици, али и тата Хрват католик и мама Српкиња православка, па опет деца Хрвати католици. И не можеш убедити Хрвате католике да то не може бити тако ни по обичају ни по наследном праву од памтивека, а Србима православцима је свеједно, они скоро да на то не обраћају пажњу!“ – зајапури се она.

– „Увјек мали жели да се прикаже већи, а већи може себи дозволити да му се понешто и одузме, неће ту ситницу ни осјетити. Обични закон рачунице, десет посто малом, на малу базу, апсолутно не даје једнако као великом на његову већу базу и тако никада не може стићи великога. И зато мали се боре другим методама и средствима да се бар изједначе с великима. То је и у односима Срба и Хрвата случај, отуда хрватска „прчевитост“, а српска „попустљивост“,та Сизифовска настојања против природног закона да „…мала рјека у већу увире…“. И могли би о томе данима и ноћима. А сад ти мени реци нешто друго, шта те то, како си рекла, привлачило мени?“- скрећем с тешке теме.

– „А шта ја знам, све по мало, изглед, понашање, ауторитет, говор, мирис, оно шта погоди у шесто чуло, на први поглед, једноставно не могу објаснити, а сад видим да се нисам преварила. Ваљда се поклопила моја женска машта „…о принцу…“ с твјим ликом и ето, сад ми је још жалије што те не могу за себе имати, јер боље је него што сам замишљала, али шта се ту може, живот је такав. Да си и онда у Ловрану или Цриквеници само прстом ме такао имао би ме као и ноћас.“ – приви се уза ме.

– „Нисам могао из више разлога, студије, војска, неспремност на дужу везу или брак, а била си и „укочена“, некако препотентно недоступна, тјерала си од себе.“ – кажем јој.

– „Можда, али си слабо „прочита“, ја би се при сваком сусрету с тобом кочила као миш пред змијом, тако је изгледало теби, а у мени је прејака чежња све блокирала па сам све погрешно чинила. Ех, да сам данашње памети и искуства, тко зна како би завршили,а?“ – тугаљиво прошапута.

– „Ех ко зна…“ – не доврших и пољубих је њежно.

Ћутећи попишмо пиће и каву уз цигарете, па још једно пиће, а тад се Катица поче агилније мазити:

– „Немамо времена….“ успјех изговорити између њених пољубаца.

– „Под тушем, тушираћемо се и….“ – загуши ме пољупцем и повуче у купатило.

Пустила је топлу воду и шампоном ми прво опра мушкост њежно је милујући док се не укрути ка кост, а тада нашампонира међуножје и замагљена погледа и промикла гласа заповједи:

– „Отрага ме, јако…“ – и дубоко хукну кад јој мушкост расцјепи силовитим продором међуножје. Да не клизи зграбих је чврсто за сисе, а она се с обе руке грчевито држи за сјајну металну шипку туша:

– „То, то, такооо,….јако…“ – јечи она док јој гуза поскакује од судара тјела.

О обоје пустишмо крик, промукао и отегнут као кркљање, па клонушмо на емајлирани под туш-кабине, док нас је вода равномјерно испирала све време повратка у стварност.

– „Вечерас?“ – прошапута она кроз млаз воде.

– „Ако будем жив…“ – усиљено се осмјехнух.

– „Све ћу ја, добар си ми, заслужио си.“‘- зграби ми шугаман из руке и обриса ме од главе до пете, па тада себе. Узе фен и осуши ми косу и помаже да се обучем:

– „А сад пићенце, па иди, не познајемо се до вечерас.“ – пружи ми пластичну чашу и куцну је са својом. Пољуби ме тад страсно након испијеног пића и понови:

– „Вечерас, вечерас…“ – док ја провирујем на ходник и кад се увјерих да никога нема журно се створих код лифта.

У радне просторије стигао сам први, па се вратих шанку и наручих дуплу горку каву, да се примјети да сам тек сад почео радни дан:

– „Главобоља?“ – пита шанкиста.

– „Да, мало, ради ниског тлака.“ – рекох набирући чело.

У том почеше стизати и остали. Винко и Жика нису ништа питали, само Жика добаци:

– „Синоћ сам Перишићу река да си с неким рођаком или пријатељем иша у град, био доша по тебе и реаспитива се за те.“

– „Хвала стари.“ – лупнух га овлаш по рамену.

Жика и Винко су обављали свој дио посла према јучер договореној тактици, а ја сам остао на заједничким састанцима на свом ставу да нема никаквих одступања од већ договореног начина и метода рада што је до очаја доводило Стјепана Штефуљака из загрбачких ООУР-а и РО, па су неки други хтјели и попустити, али је мој вето био непомјерљив.

– „Свака ти част, бојао сам се да ћеш попустити као неки, па ето мени вражјег посла.“ – вели ми Перишић на ручку.

– „Не бој се Владо, овдје смо да направимо шта нам је задатак, а у децембру буди добар према мени, „…све се враћа све се плаћа…“ – насмијем се.

– „Нећу заборавити, буди сигуран, ради свега што си за ме учинио.“ – потапша ме захвално по плећима.

Цјело поподне сам преспавао до састанка, а вечер и ноћ је зачас прошла у Катичиној соби.

– „Ако сам остала трудна, не брини,моја брига.“ – рече она у зору.

– „Зар ниси сигурна, или у једно или у друго?“ – питам је уозбиљен.

– „Мислим да нећу остати, али никад се не зна, кад је било овако страсно и лепо. Али то је моја брига, ти ништа не брини!“ – енергично ће она.

– „Ипак би желио знати.“ – велим јој.

– „Знаћеш! Па шта да останем?“ – пребацује на шалу – “ Да се роди један мали Србин, црн на мајку, плавоок на оца, жестоке крви на мајку, а смирен и паметан на оца, добра комбинација! И зове се Милан.“

– „Не шали се, озбиљан сам.“ – вратих се у стварност.

– „Не шалим се, ваљда нисам, јавићу ти за пар дана.“ – обећа она – „А сад се морамо растати, поподне се одлази.“

– „Да, сада се растајемо, обавезно ми јави.“ – загрлим је. Она се сва унесе у пољубац, дуг и страсан, грчевито припијајући тјело уз моје.

– „Збогом…“ – сузе јој почеше цурком тећи док ме гура кроз врата у рану зору, да је не гледам како плаче, а ја сам чекајући лифт у тишини ходника слушао како она грчевито јеца.

Те јецаје сам слушао и у возу лежећи на лежају спаваћих кола широм отворених очију, које није могло пригушити ни Жикино и Винково хркање.

Advertisements