И тако је те јесени почео наш боравак у Врањицу, на првом спрату, љево, Лидијине куће. На десном крилу је становао Фране Франичевић са супругом, обоје родом са Шолте, некакав пословођа у „Јадранриболову“, док је она радила у локалној гостионици. Синови су им били на студијама, старији у Загребу, а млађи у Мостару. Испод нас је становао Шери с фамилијом, женом и четворо мале дјеце, три синчића и кћеркицом, а у стану до њега матер му удовица. У приземљу је био „Далмин“ дућан, онај „сеоски“ у којем се продавало све и свашта.

Иза те љепе камене зграде, чије је прочеље гледало на јужну риву, Солин Луку, Брда и Копилицу, било је двориште с неколико приземних и на брзину склепаних приручних објеката који су Шерију служиле за све и свашта.

Наш стан је имао овећи ходник с којег се на десно улазило у кухињу-трпезарију-дневни боравак, а право у купатило, док је љево односно према мору била велика соба попођена бродским подом фарбаним у смеђе, с два старинска кревета, ормаром и некаквим кантуналима за ситнице.

У кухињи смо имали судопер, шпорет на струју, стол и столице и стари кауч, а у купатилу покварени бојлер, старинску каду, заходску шкољку, лавандин и неки мали ормарић за ситнице. Све у свему, доста простора, али је требало набавити веш машину, прави шпорет и фрижидер, те нешто за гријање, све за прву руку.

Тај оскудни намјештај смо допунили нашим ТВ апаратом, Јасенкиним креветићем, суђем и још нешто ситница те на кредит купљеном веш машином и фрижидером.

Мишу сам позвао да ми погледа тај стари бојлер пошто је газдарица Лидија говорила да се може поправити, а да она сад нема времена,мора назад у Италију к мужу и обитељи, па нека ми то средимо и да ће нам трошкове одбити од најма.

Преко маренде скочимо Мишо и ја мојим „Фићом“ и погледамо тај бојлер:

– „Нови триба! Не исплати се ово поправљати, казан је одавно отиша и навелико га каменац избушио да изгледа ка сито, а и струјне инсталације су никакве, спекла се и попуцала је на свим кабловима изолација. И не укључуј ово чудо, то је бомба у кући!“ – брзо он постави дијагнозу – „Купи нови, а ја ћу се постарати за монтажу.“

– „Нови!? А ди су ми паре, ово ме пресељење исцрпи, немам пребијене паре, нека чека.“ – велим му.

– „А онда овако, буди сутра пријеподне код куће, припреми маренду, доћи ћу ја, барба Мате Јукић и мештри из ЗОП-а с новим бојлером и то зачас средити.“ – насмија се.

– „Колико ће ме то коштати!?“ – поставих блесаво питање затечен његовом понудом.

– „Маренда и ништа више, ја ћу све остало средити.“ – загонетно ће он.

– „Нешто ми је ту мутно, немој се излагати глупостима, ни себе ни мене!“ – опрезан сам.

– „Све ће пасти на терет одржавања купатила за особље у Солину, тамо мјењају бојлере и штошта од инсталација сваки други дан, један више или мање, врло важно.“ – насмија се мојој наивности.

– „Бојим се да не испадне лоше и за тебе и за мене, знаш да ништа не остаје тајна, провали се кад тад и онда носи враже. А не би желио да паднемо на овој ситници.“ – опомињем га.

– „Не зајебавај, претјерујеш с тим поштењем! Ти с тим немаш ништа, а да знаш колико је адаптирано станова, изграђено викендица и поправљено сеоских кућа оних „гузоња“ на трошак фирме! Неће они имати муда, ради себе, ни да спомињу ово, ја увјек могу рећи да је то њима уграђено ка шта и јесте досад. Уосталом за ово знамо ти и ја и барба Мате, а из папира се ништа не види, одавно је то разрађен систем у који сам ја силом прилика морао бити укључен. И ја сам први пут кад сам се с тим срео био збуњен као и ти, па се, кад сам видио шта и како се ради, навика и осигура. Мирно спавај, ако неко нешто зуцне, а сумњам у то, имам ја дебелу аргументацију за пуно, пуно веће ствари.“ – одлучно ће он – “ И тако, сутра кроз јутро чекај овдје и бит ће сређена ова ситница.“

Сутра тако и би. Дођоше ЗОП-ови мештри на челу с барба Матом и уз Мишину надзор зачас монтораше нови бојлер и поправише још неке ситнице око воде по стану, марендаше и одоше.

– „Кад ти год шта затриба само се јави, за тебе немам проблема, не трибам наговарати раднике, знају они ко си и какав си па би ти и приватно мукте направили, а посебно на овај начин.“ – на одласку рече барба Мате.

– „Ето, сређено је, идемо ћа, нисмо се чули ни видили, ма шта да ти говорим, знаш ти већ то.“ – насмија се Мишо.

Знао сам ја вршећи аналитику трошкова у саобраћајној дјелатности да су многе ставке веће од нормалних и по количини и по вредности, али су то биле „ситнице“, оловке свих врста, папир и остали уредски материјал којим су радници снабдјевали дјецу школарце на уштрб штедње на себи и свом послу, али је то толико било мизерно да није било вредно пажње. Знао сам да маневристи и скретничари у Солину из празних цистерни исипају остатке нафте навозећи их на нагибне колосјеке и тако обезбјеђују себи гријање, а што се и није сматрало крађом кад је то већ било урачинато као растур, шкарт и слично до којег у транспорту неминовно долази, да ко стигне односи одбачени грађевински шут кад се неки објект руши или адаптира да би градио кућицу на неком „дивљем терену“, али о оваквом нечем нисам знао, тек сам наслућивао. А у саобраћајној дјелатности и није се могло „красти на велико“, није се имало шта вредно ни по врсти ни по количини да би неком користило. Тек сад ми је било јасно да се код дјелатности одржавања то навелико ради, те одлучих да ћу се сад кад имам приступ свим подацима на нивоу РО с тим позабавити унапред знајући да стављам голу руку у осиње гњездо.

Кад је дошла с посла Милица се изненадила „брзини рјешавања проблема“, а нарочито да нас ништа не кошта, и на сва запиткивања је остала без одговора осим:

– „Није жељезница мачји кашаљ, она води рачуна о својим радницима, а како и зашто се тако рјешило не питај и не треба да знаш. Наш стамбени сервис одржава станове радника. Готово.“ – закључих причу о теми.

Иако смо се још навикавали на нову средину полако смо хватали ритам свакодневнице.Ујутро би устали раније и припремили се за посао, а Јасенку будили у задњи час да је одвеземо у вртић у Тршћанској. Невоља је била што је вртић радио од седам кад смо Милица и ја морали бити на радном мјесту, па би је Милица остављала код „тете спремачице“ која би тамо раније дошла да провјетри и поспреми просторије. Тако је Милица возила „Фићу“ и мене искрцавала код „Техничког прегледа“, па онад Јасенку у Тршћанској код вртића, те продуживала на Радничко шеталиште на посао у „Југобанци“. У повратку обрнут ред, у задњи час би „покупила“ Јасенку из вртића и мене који би их сачекао код „Техничког прегледа“. Тада би ручали и мало „дахнули“, а тад би се ја прихватио сређивања техиничких ситница по стану, Милица прања и пеглања робе, кувања вечере и за сутрашњи дан, а Јасенка би се мувала мало по стану, па почела и помало силазити испред куће, не далеко да је не видимо с прозора, док није упознала друштво, нешто старију Сандру Бузов, Драгичину и Маркову кћеркицу, и „Шеријеву компанију“, три мушкића на челу с најстаријим Мирославом и најмлађом малом Катарином.

Електричне инсталације су биле старе, талијанског типа, па је требало прилагодити нашим потребама. Ту су ми помогли Мишини и Гојкови савјети, а највише Винка Муслије и Хрвоја, „јакострујашта“ из нашег ООУР ЕТП-а.

– „Не зајебавај, знаш ти то, ево ти глинерица и клишта комбинирке, и осигурача, за сваки случај. И памти добро, глинерицом нађи фазу, па извади осигураче и изврши нуловање, а тад врати осигураче и испробај. И да се не играш, не ради под напоном и не импровизирај поправке осигурача лајсницом или неком жичетином, увик стављај нови оргинални, није ти скуп, а замисли какве штете могу настати ако ставиш жичетину и прегори ти уређај, а не дај Боже и плане инсталација и стан. Ако нешто ниси сигуран дођи и питај, па ћемо ти објаснити или сами поправити.“ – дадоше ми савјет, алат и десетак осигурача разне ампераже.

И коначно се средило и то. Свакодневница поста једнолична, Милица и ја на посао, Јасенка у вртић, мало паузе послије ручка, па Јасенка на дружење с клапом око куће, Милица око робе и кувања, а ја почех и нешто читати, ма ми се није дало, љепо време ме мамило ван.

Колико-толико ја сам Вранјиц познава од раније, али је то било далеко од тога да се спозна душа мјеста: значајни датуми, обичаји и нарави житеља, а нарочито оно „…о чему се не говори…“, а о чему су „домаћи“ одмалена упознати. А оних „правих Врањичана“ и није било пуно, оних који су ту рођени, ту радили и живили од рибе, „поја“ и вердуре.Одавно су платили данак „индустријализацији и урбанизацији“, „поје“ су им одузели разним национализацијама, а море загађењем индустријским отпадним водама околних творница и прометом у Сјеверној луци. Изгубили су и гробље ради тога, а већина их је имала станове по Солину и Сплиту гдје су и радили по разним фирмама. Овдје их је задржавала, оне старије, само носталгија за „липим данима дитињства“ кад је све било „чисто и липо“ и интерес од изнајмљивања кућа и станова подстанарима као додатни приход и инат према сусидима Солињанима, „ма Влајима и грубијанима“ и Сплићанима, „тежацима с фалшираним госпојским манирима“. И тако би некад сам, некад с Јасенком, а некад ка цјела фамилија прошетали кругом од наше куће на десно около „миста“ до игралишта иза „Антише Вучичића“, фабрике салонита, и назад, бјежећи од прашине и воња од те фабрике,“Пивоваре“, „Прераде“ и „Сјеверне Луке“.

Нико од мјештана није смета, али ники није ни показива жељу да се упозна, да се здружи. Застанем да гледам како лове на туњу „ципле говнаре“, а они се праве да не чују и не виде да сам ту и поред поздрава, навратим у једину гостиону и док улазим присутни прекидају сваки разговор и мјере ли мјере ме циничним погледима, а док сам био пред улазом чуо сам живахано надмудривање, па једва чекам да испијем пиће за шанком и одем да ме „не свлаче“ и да наставе своје разговоре тамо гдје су стали кад сам уша. И питам се како и зашто је тако, код нас у Буковици „странца“ примају и часте ки највећег пријатеља, често на уштрб своје сиротиње, а овдје те и погледима и мотама, ма оним шта се осјећају шестим чулом, одбацују ка кужно и заразно,али нужно зло, не знајући ни ко си ни шта си осим оног да ниси њихов.

И ја сам их разумио, њима је „ново време“ више доњело зла него добра, имали су море, такорећи живили су у њему, с њим и од њега, а нису се имали гдје окупати, све је било „жива шпоркица“, имали су љепе камене куће и дворове, а морали су држати затворене прозоре и шкуре да не би улазила отровна салонитна прашина у навиљцима, имали су поље које им је одузето на овај или онај начин које нису могли обрађивати, и све ново што је долазило доносило је само невоље које није могло надокнадити ни запослење у Сплиту ни станови које су тамо добијали. Мало по мало одузимано им је оно њихово, исконско и њима драго, па су се задњим напорима одупирали свему томе по оној „…најачи је пјевац на свом буњишту…“.

А ми нисмо ни имали времена да се дружимо, рано ујутро на поса, касно враћање с њега, припрема за сутрашњи дан, те скувај, опери, поправи понешто по стану и на спавање.Слично је било и код њих те се живљење свело на отуђивање и појединаца и фамилија завлачењем у куће и станове, па је мјесто било беживотно и пусто, а на прељепој риви и дворовима могло се видјети само појединце који нешто прчакју око аута или поправки стварчица које се нису могле обавити у затворену простору.

У то време посудих од Катје „Библију“, дебелу књижурину коју је издала загребачка „Стварност“ и ухватих се „студирања“ тамо написаног. И читао сам детаљно, полако и студиозно, тражећи одговоре на питања која су ми се ројила у глави, настојећи да сам нађем одговоре прије него прочитам тумачења у другом дјелу које су писали познати теолози и академици. И одмах ми би јасно да они нису имали исти метод као ја, а ја сам се настојао уживити у та доба и време и на „сељачки“ начин схватити оно шта је тамо поручено, док су они „…наводили воду на млин…“ цркви и „…божјим заступницима…“ односно црквеној аристокрацији окованој сребром и златом на овоземаљсоком животу пуштајући те благодати пастви у „…небеском рају…“. А мени никако није ишло у главу како се могу позивати на Исусов живот, наук и поруке тако дебели,докони и позлаћени, док је Он био више гладан него сит, обучен ка и остала сиротиња, уствари дјелио судбину већине народа. Сигуран сам био да Он ни данас не би сјео у „Мерцедес“ већ као и онда користио табане и магаре за путовање да пошаље своје поруке.

А ни тада, као ни раније, нисам одступао од принципа који су ми препоручили у основној школи, да говорим и пишем стандардним књижевним језиком ма гдје био и ма ским разговара. Локализме и жаргоне сам разумио, свеједно ми је било да ли неко каже крамп или машклин, да ли говори екавицу, јекавицу, ијекавицу или икавицу, кајкавски, чакавски или штокавски, значење би ми пролетило кроз мозак без трага побуне, али би реагирале мисли кад би неко измјеша суштину појма па никако нисам могао прихватити да су крамп или будак исто, да су косјерача и косјер исто, а алегичан сам био на умјетно наметани новоговор по њемачком принципу, два плус два, па авион постаје зракоплов, хелихоптер зракомлат, пиљтољ или револвер самокрес, а воз влак, итд. итд. Ма народ је добро знао шта је влак и шта је воз, никоме није напамет пало да каже влак сјена, већ воз сјена, да возити није исто што и вући, влачити и повлачити, да позор не може замјенити пажњу, а да вода тече и време пролази и да је ток природно а тијек умјетно наметано, само да се буде друкчији. Није ми сметало шта наш језик сваке године зову друкчије, те српски, те хрватски, те „наш језик“, те „материњи језик“ и као комбинације једног, другог и трећег, кад ми је било јасно да је то један језик, нормално назван српским по највећем народу односно онима који га употребљавају, као што се и енглеким зове по истом принципу и онај из Америке, Канаде, Аустралије, те Индије и Африке, мада се више разликују од књижевног енглеског неголи наша нарјечја. Ни Баварцима и онима који говоре Niderdeutsch не пада напамет да свој језик не зову Deutsche Sprache иако се више у томе разликују од Hochdeutsch говорног подручја него ли ми јужнославени на овим просторима, а ипак настојимо да од једног говора односно језика створимо десетак нових, па би по том принципу свако село свој говор односно језик називало по свом мјесту. А зна се одвавно, да „…мања рјека у већу увире…и ту своје име губи…а и ова већа на увору у море…“, да парафразирам Његоша.

И тако моје младалачке амбиције силом прилика спласнуше, није ми било више стало до неких академских титула и директорских положаја кад сам схватио и искусио да се то постиже другим методама а не радом и учењем, па се окренух дјечјој литератури да уведем Јасенку у свјет књиге и оног имагинарног живота који се тамо налази, те у паузама између свакодневних обавеза да сазнам нешто из књига о ономе што ме неким тренутним поводом заинтригира. А књиге су биле моја страст, моја релаксација, моја дрога. Да ли је то била страст или бјежање од проблема свакодневнице нисам ни онда знао као ни данас што не знам.

Пут ми је одавно био зацртан,мада ја то нисам знао и инстинктивно тражио неки други, али је увјек нека сила враћала ме на њега, тако да путовање сада крену и би онако како је од некога или нешта зацртано, у просјечност.

Ни горе, ни доље, ту по средини, а одавно сам чуо да је трица ка оцјена „златна средина“, а најсигурнији пут онај којим крочи „…Мујо куд и сви Турци…“.

 Крај осме књиге.

Advertisements