Доk се технички уреди девета књига: СМУТЉИВА ВРЕМЕНА ( 1980.- 1990.год.), што ће биту ускоро, читајте ове двије кратке приче.

                                                    Х   Х  Х

Пет година има како нисам овамо долазио, на Влаку, а и то је било у позну тмурну јесен, која је силила нас, онако малобројне, да се скрасимо у запуштеним кућама.Ћаћа се тад није мицао од старе, већ одавно прогорјеле, шпоретине, тискајући сваки трен суву смрекову клипицу у ложиште, настојећи да што мање говори, ем да би ја сам видио шта је и како је.

А сада, у јулу 2004.године, сједим сам на одбаченом каменом довратку од старе ватрене куће те сваки час, загледајући у звјездано небо, заборавим да ми иза леђа нема дебеле мурве, промашујем тај наслон, што уђе у навику од дјетинјства. Звјезде, тако велике и сјајне, никада ми се не учинише ближе, скоро да их, онако сједећи, могу узети у шаке и играти се с њима као с кресницама. Град и журба, који ме окупираше задњих четрдесетак година, украдоше ми нит живљења, коју стицах из дана у дан од рођења до петнаесте године овдје, кад се упутих у свјет, трбухом за крухом.

Авлија, у којој се никада у дјетињству није могла закопитити ни травчица од оваца, прасади, кокоши, крава и коња, сада је као права прашума са травурином скоро до прса, која се осјемени, те се бодљикави чичкови свих врста забадају у све платнено на мени, тако да сам одустао од биркања, када се ноћ спусти на крај.

Долазећи по попаску, када запува дашак сунчаника, с Росом и Андријом, из Зечева, схватих да зидови на оградама и авлијама нису више онако високи и дебели, како сам их носио у памћењу, а од драчиних навиљака којима се заграђиваше,осташе само суви и изгњили патрљци под поклопницама.

Они се у сумрак вратише у Зечево, а ја оста сам, ту на каменом прагу од ватрене куће, да чекам зору и росу, ако је буде, те покосим ову травурину, очистим куће од паучине и наредни радни дан кренем у Книн сређивати документацију, којој прије по године истече рок важења.

Воду са шпиње пустио сам да таји, нека се влажи трава, а истовремено испирају цјеви, које годинама нису имале проток, те се нахватала рђа и каменац. Ваљда ће се сутра моћи пити,ј ер оно што је минералне у фрижидеру, по овој пакленој врућини неће дотећи за пиће, а о купању и кувању да не говорим. Али шта ћу, пала је ноћ, тишина и мук, који никада у овој авлији по мом сјећању нису владали, сада ми раздиру уши, а у души буде успомене. Ноћас, под овим звјезданим небом, тећи ће телепатски разговор са давно отишлим, умрлим, раштрканим по цјелом свјету, драгим особама, без којих ни ја, моје биће, не би било оно што јесте.

Ћаћа, послије материне смрти, крајем априла 1999. године се осами; ту не помаже Душанов и Росин долазак преко сваког викенда, да му уреде кућу и скувају до наредног доласка, ни Андријин мобилни телефон, да се чује с нама, разбацаним по свјету, те најесен одлучи да оде у Дом стараца у Книну.

– “ Оно моје пезије таман ће дотећи. Уби ме пууста кућа и пуст крај. Ниђе живе душе, почео сам сам са собом наглас говорити да не онијемим.“- рече ми у једном од телефонских разговора.

– “ Па, како те воља. Уосталом, није ти далеко, можеш, ако оћеш, сваки дан навратити кући, попити каву, па опет на ноћивање у Дом. А и боље је да си међу људима, то је твоја доб, твоја генерација, имате о чему разговарати.“ – велим му.

– “ А ја се нада да ће се ово мало брже смирити, да ће се људи повратити, али видим да од тога нема ништа, ако се ко и вратио самује овако као и ја, старији и немоћни. Малдост нема на што да се врати, све опустјело, зарасло, туга једна.“- он се као правда.

– “ Знам, нема се од чега живјети, треба уложити у обнову, у нови почетак, а ево видиш, време пролази, а користи имају само купине и смрека.“ – сложим се.

Знам ја, оста би он, да је ту Ружа, да га двори, како је он у педесетак година заједничког живота навика. А ње нема, оста само туга, а свака стварчица по кући и авлији га на њу подсјећа. Да је она жива, он би водио свој монолог и слушао одјек њеног одобравања, та није се она у те ствари, као он, пуно разумјевала, а није је за ту “пулитику“ била ни брига.

Тако оста он и мачка,скоро маче, пасе Јањевци побише, а стара мачка настрада од њихових паса. Он то маче није мазио, није га размитио, отворио би јој врата од конобе, јаре, ватрене куће и тавана, послије вечере тамо би она патролирала васцјелу ноћ, а кад би он руча или вечера, она би стала испред улазних врата, мјаукнула умиљато да он зна да је она ту и да чека свој ред за објед.

Он би, без журбе, узео стари лимени пијат, одвојио њен дио јела и изнио јој код густерне, на бетонску плочу, да не мрви около, говорећи јој као да она разумије људски говор:

– “ Мујса, мала, да ниси шпоркала, ако ти је пуно, ти касније наврати и све поједи. Сутра да је све чисто, до мрвице!“

Она би ишла корак иза њега с високо уздигнутим репом и мјаукањем потврђивала да је све разумила. И тако је то трајало, док он не оде у Дом. Мачка оста сама, чекала дан-два, а онда поче обилазити комшилук, мјаучући, распитујући се за њега.

У те дане вратише се Мире и Мара, нешто прије и Љубера из избјеглиштва, а како се наново кућише није им било ни до себе, акамоли мачке. Али би, када би мачка замјаукала, нешто и њој, мада нередовито, пружили. Е она, да би одрадила свој оброк, почела је обилазити и њихове куће и авлије, пазећи да се миши не размноже, али је редовито обилазила Маришину авлију и стари терен, како је била научена одмалена.

А увијек је била тамо, кад би дошао Мариша из дома или навратили Роса и Андрија, Душан и Зорана, да обиђу родну кућу и погледају је ли све у реду.

Сједећи тако у пустој авлији, очима берући звјезде, зачух неки шушањ, тамо међу мурваћима, око густерниног гувна. Лагано се окренем, рачунајући да је нека ноћна бештија, и угледах зелена флуоресцентна свјетла. Устадох, а она се изгубише међу жбуњем, тек ми се учини да је нешто замијаукало, али како се не понови, нисам био сигуран да ли је то била стварност или умишљај.

Сачеках, трен два, тишина ми поста још дубља, напих се воде и одох спавати. Нисам ни сања да ту нешто навраћа, са ћаћином смрти прошлог маја рачуна сам да ничег живог ту нема. А и ко би на то помишља послије смрти родитеља и три брата у задње четири године. Кад смрт учетстало стане навраћати, нема се када мислити о животу, некако се човјек одвикне од тога.

Сат два спавања, уз мучне снове, врати ми животну снагу. Мире ми донесе косу раном зором, коју му је ћаћа да за послугу, истрошену и неклепану:

– “ Ја би је клепа, али се у то не разумијем, знаш ти мене, ни за шта сам, кад је у питању занатлук. Сикиру, ето, остарио сам, не знам наоштрити, увијек испадне обрнуто, заврнем турпијом, а она буде гора него што је била.“

– “ Ајде, сад ћу ја то! Полићу водом, а сијено ћу избацити пред авлију, па носи кад стигнеш, зима зна бити погана.“ – рекох му гледајући пилу од некадашње косе.

– “ Оћу, доњећу ти да наоштриш све што имам у кући, од пошаде до сикире.“- он ће- « Ја то једноставно не умијем.“

– “ Ајде, носи и донеси, само не сметај!“- отјерам га, знајући да ће доћи да искористи прилику, моју умјешност, а његово незнање да му наоштрим и остали алат.

Косим обраслу авлију, бацам сијено на пласт и чекам Миру, нека износи, даје овцама, мени то не треба.

– “ А колико кошта, знаш, сада се све плаћа?!“- рече он кад изнесе откос.

– “ Ништа, још се држим старих обичаја. Да имам стоку као ти, не би ти дао, а пошто немам, нек користи твојој.“ – рекох му.

– “ Ма ја ћу то признати, овдје има више сијена, него на свим мојим њивама, а љепо је, сљез, ђетелина, питомина.“- он ће, гледајући сијено.

– “ О том-потом, носи, ја и онако морам чистити да могу доћи до воде, густерне, да могу од чичака пролазити.“- кажем му.

Док избацујемо сијено пред авлију, а он га носи у Брацину кућу, сина му у избјеглиштву, сину ми:

– “ Мире, откуд мачке, чини ми се да су се синоћ овдје по авлији мотале, побјегоше док сам се мрднуо?“

– “ А, боје се, не знају те, ма мене знају па бјеже, подивљале су.“ – он ће, као да је то сасвим уобичајено стање.

– “ Па, чије су, кад неће никоме?“- спустих косу у траву.

– “ Ти не знаш? Та, матер им, била је Маришина, сад се окотила, чини ми се овдје у сиејну, у Брациној кући. Дође понекад, доље код нас, мене и Маре, бацимо јој ако има шта, а виђам је свуда, по цијелом засеоку. А док је Мариша био овдје, ишла за њим, ки пасић, прати његове путе.“ – он се зацакли крњом вилицом.

– „Синоћ ме препаде, зашушка ту у мурваћима, а мени и онако све необично, пусто, не треба ми пуно.“ – рекох.

– “ Е, знам, тако је и мени било! Кућа ми бијаше спечена ка жмара, без прозора и врата. Ћаћа ти и матер, спава ја доста дуго код њих, нуткају ме, а мени се дроб завеза од муке, два залогаја једва прогутам, био би црка да не дође ми Мара, па знаш ти њу, натјера ме да на силу гутам и повратих се. Сад се навика, ма дуги су дани, ноћи још дуже. Шта ћеш брале, младости нема, па си старији и јаднији него што би треба бити.“-он би прича причу.

– “ Биће боље, мало, помало, вратиће се и они.“- тјешим га.

– “ Да данас мој Брацо дође, ову кућу за живота не би завршио. Оде Тито, одоше творнице, плаће, кредити, оде живот к врагу! Ја сам ту, причам с тобом, а сутра могу завршити на Ливадице, у Маришин комшилук. Није ме брига, свеједно.“ – баци виле на пласт.

– „Немој тако, још си ти јак.“ -велим му.

– “ Чини ти се! А видиш ли ову штапину? Од дреновине је, покојни Мариша ми да кад је иша у Дом, у град, вели ми:“ Није ово за асфалт, ето ти, подбочи се, а и од звјери се с њом можеш бранити.“ Кад видим ту мачку, сјетим се како је ишла за њим, на десет корака, па јој бацим задњи залогај, знам да је он то заслужио, да није, не би она навраћала овамо. Вјеруј ти мени, тражи га, боља је бештија од људи, памти доброчинство, враћа дуг хранитењу. Е да има Бога, треба би нас све сморити, стока смо ми, старе не поштујемо, а младима немамо шта пружити.“- узе виле и заби их у навиљак.

– “ Ајмо ово зготовити, дугу смо причу почели, никад јој краја.“ – велим му.

– “ Тако је, причи никад краја, а овце се у то не разумију, оне оће ждерати, вук их подавио.“ – забаци он навиљак сијена и, шепуцкајући, носи га испред авлије овацама.

Сунце зарумени, паде у море, тамо негдје иза Новиграда, а са Светог Ћирила и Методија, јави се звоно, откуцавало је осам сати и три кварта. Воду из каина пљуснем по откосу, а иза мурваћина, око густерне, преплашено скочише три мачића преко авлијског зида у Љуберину башчицу.

-„И они се напасали стра, ђаво одњо ратове.“- помислих на буковачком, разочаран шта се разбјеже мачја дружина. Боље и они за друштво него разговори са собом и успоменама.

А тада, са ограде око густерне, зачу се:“Миијааооо.“, скоро молећиво.

 – „Миц, мицика, дођи пријатељице!“ – угледах спас, као утопљеник сламку.

Непомична, бјело-сива главица, међу жичаним окцима у огради се не помјери, само понови молећиво:

 – „Миијааооо“.

 Покушах поново, умиљујућим гласом, довабити је. Ма какви, не бјежи, али неће да дође, непомично стоји на истом мјесту. Из куће донесох хране,ставим је на лимени пијат, али нема користи, једини одговор је, оно дугачко, молећиво:

 – „Мииијааооо.“

 Сједим на прагу пред кућом, гледамо се, зовем је: „Миц, мицика, дођи мала, малена, ето ти јела, доведи и дјецу.“ , али она се не миче, једнако се, у одређеним размацима оглашава тугаљиво:

 – „Мијааооо.“

Склоним се у кућу, гледам кроз завјесе, звјезде постају све сјајније, а она сједи на истом мјесту, не обраћа пажњу на пијат са храном, која се одавно охладила, и једнако по утврђеном неком распореду се јави:

 – “ Мииијаааоо.“

Кад сам изгубио сваку наду да ћу је довабити, помирио сам се са још једном бесаном ноћи и разговором са успоменама, тад као да ме нешто из подсвјести лупи по разуму и сину ми да је зазвах:

 – „Мујса , мујс , мујс , дођи , мала ,мала мујса.“- како је покојни ћаћа Мариша зва.

У ушима ми одјекну боја ћаћина гласа.

– „Боже , што сам старији све му више личим.“- сину ми кроз свјест. А мачка, као да потврђује ту моју мисао, провуче се кроз жичано оканце и приђе лименом пијату.

– „Једи мујсо, једи драга мујсо.“- понових радосно.

 Она замјаука, дугим, једва чујним звуком:

 – „Мијааоо,мјао.“ и појавише се, једно за другим, кроз жичану ограду, бојажљива три мачића.

 Неповјерљиво погледаше према мени, танким гласићима замјаукаше, па кад примише одобравајући материн одговор, дојурцаше до лименог пијата са храном, дигоше увис репиће и халапљиво навалише на храну. Матер им је гледала према мени, а уши окретала на све стране свјета.

 Укочио сам се сједећи на прагу куће док се не преврну лимени пијат. Од ненедне звеке мачићи се изгубише међу мурваћинама, а мачка погледа према мени, као да каже:

– „А ја ? Гдје је моја вечера ?“

 Уђем у кућу и из фрижидера изнесем сардине и донесем јој:

 – „Једи мујсо,ово је твоја кућа.“

Она, уздигнута репа, промујса се кроз моје ноге и малко господски, без журбе, поче јести.

Стопалом,онако како би ћаћа гумашем, такнем јој исправљени реп, а она, не прекидајући јело, у по залогаја мјаукну.

 – „Једи мујса, једи, сад знам твој говор.“

 И до касно у ноћ, ја на прагу куће, а она на оградном зиду густерне, водили смо нијеме разговоре са успоменама, о звјездама и будућности, док су мачићи међу мурваћима ловили зрикавце.

Кистање – Влака , 14.новембар 2ОО4.

Advertisements