Послије дуге и спарне ноћи, једва дочека зору. Крену у своју недовршену кућу, требало је довршити претходних дана започето чишћенје.У мом дугогодишнјем одсуству ћаћа и матер су ту набацали свега и свашта, било је ту од миша проједених бајама гркаша, неког отрињеног сјемена од ђетолине, по лименим бачветинама остатака брашна којему се сада није знало од чега је, старе обуће, покварених и никад поправљених шпорета на струју и дрва, старих иструнулих мадраца и остале постељине,зарђалих расутих брокава свих димензија и још којечега, а шта сам све редом избацивао на авлију и одвозио кариолом на сметиште, међу старе аутине, које је Милан Илин током рата као војни обавезник бесплатно поправља.

Негдје око десет сати,почело је сунце жежати и зној са мене липтати , узех гумено црево и довукох у кућу, отворих шпињу до краја па поче прати унутарнје зидове, плафон и подове. Учини ми се тако лакше него да метлом и четкама бришем накупљену паучину и прашину.

Када сам са пранјем доспио до спаваће собе и пустио млаз према плафону гадно се препаде.Од плафона се одљепише два шишмиша па почеше првутати по соби од зида до зида, избјегавајући млаз воде. Иако је прозор, уствари гриље, био отворен , није им падало на памет да излете на сунце. Бацио сам црево на под и дохватио дугачку грабову метлу, па покушах с њом, једног некако истјера, али се други није да никако. Кад мало боље погледах га, хватајући дах због јурњаве, видим да за великог шишмиша грчевито се држи његово младунче.

-„Три су, два одрасла и младунче !“- сину ми муња кроз мозак, тјело ми поче обливати хладан зној од слутнје. А она крену из малог мозга , па захвати цјели ми разум, тјело поче дрхтати.

Матер и младунче, некако излетише из спаваће собе, али само до дневног боравка, ту затекох и оног за којег сам мислио да сам га заувјек истјера.

Мучио сам се тако с њима око пола сата, а онда одустах, изађем на терасу пред кућом , запалим цигарету и осјетих како ми паника обузима мисли:- „Како то да их ту није било када је све било затворено и замрачено , а сада када сам скоро све избацио и очистио они дођоше , а свјетло им је као испод неког дрвета­? А на пар корака је ту и Дуцина кућа потпуно замрачена?“

Нисам баш од оних сујеверних, који вјерују да шишмиши су уствари вампири или да су то нечије душе, али околности ме присилише да и на такво нешто помислим.

Док сам с фамилијом ноћива по склоништима у Новом Саду, априла 1999.године, дакле када је „Милосрдни анђео“ рушио Србију, умре ми матер од капи, ненадно за вечером. Нико од фамилије ми не оде на њену сахрану, документима бијаше прошао рок, а није било ни превоза ни путованја. У паузама између бомбардовања у цркви запалишмо свјећу, прогуташмо сузе и тугу,тешку као гранит камен, спустишмо на дно душе. У фебруару 2ооо.године умре ненадно Брацо у далекој Русији, сахранишемо га у Баричу, не вјерујући да је то стварност иако смо својим очима видили његов залеђени смијуљак на лицу. Стево умре јула 2оо1.године, исцрпљен од рака плућа, мирно као што је и живио. И њега сахранишмо у Баричу, недалеко Браце, жалећи тако добра и млада човјека који у животу мрава није згазио. За православни Велики петак 2оо3.године умре Душан, шездесета година живота, сахранише га у Сплиту по католичком обреду, Јасенка оде на погреб, моја документација није вредила. А у мају, двадесетак дана послије Душанове сахране, умре и ћаћа Марко, хрлећи својој Ружици и тројици синова, на овом свјету за њега више није било радости. Сахранише га на Ливадицама, поред његове Руже. У име нас на погреб оде зет Јово, у ових пет година превише је то смрти , превише гранитне туге на души.

Све ми то пролети кроз памет и помислих:- „Ови шишмиши су неки знак , ни матери ни ћаћи ни Душану нисам био на сахрани, а овамо нисам долазо толико дуго, па су дошли да виде шта то радим, оће ли се ова кућа обновити и да ли ће оживити породично огњиште.“

Одем у породичну кућу, узмем свјећу , прекрстим се , помолим за њихове душе и запалим је.Горила је до вечерње, а тада је уз молитву и кршћење утрнем.Одем тада у своју недовршену кућу, тамо гдје су се јутос појавила она три шишмиша , није их било.

-„Можда ће опет сутра доћи, сада је сумрак, отишли су у лов“ – јавља се у мени еволуциониста.

Узмем црево и отворим шпињу до краја, па под великим притиском исперем цјелу унутрашњост куће, плафон, зидове и под. Унутра није остало ни мрвице ни било које бубице.

Сутрадан ујуто дођем:три шишмиша су опет била ту! Висила су на плафону дневног боравка и петљали својим ногицама.

– „Ето, ту сам, покушавам ово оживити. Старе куће сам очистио, у авлији покосио траву, сређујем документа, планирам се вратити!“ – чујем сам себе како наглас говорим – „А сад с миром, идем се помолити и запалити вам свјећу“.

Тако и направим,али сада ме није ухватио ни зера стра. Свјећа је горила до вечернје, а предвече када је угаси и дође у кућу шишмиша није више било.

Трећи дан од првог појављивања шишмиша опет су висили о плафону дневног боравка. Окренем се и вратим у стару кућу, помолим и запалим свјећу, вратим се и погледам, нема их. Обиђем све просторије, нигдје их нема, отишли су.

Оставио сам свјећу да гори до вечернје, као и претходна два дана. Таман кад сам се спрема угасити је, наиђе Мире „Мајор“:

– “ Ма,који је данас светац,шта ти гори свјећа ?“

– „Није ниједан,то сам запалио за мртве.“ – рекох му и испричам шта ми се претходна три дана дешавало.

– „Хм,Бог ће га знати!“- замисли се он – „Нешто има, да сам млад река би да су то глупости, али овако стар дргачије мислим.Сјетим се оног камења што је падало на крнетске куће послије Другог рата, а ни данас се не зна о’кле, како и зашто.“

– „Ко ће га знати,цјели живот проведемо у једном убјеђењу, а онда ти овакав догађај за секундић ту кулу сруши , па више ниси паметан: да ли је исправно оно прво или ово друго.“ – слегнем раменима – „Свјеће нека горе, неће шкодити ни мртвима ни живима.“

– „Тако је, неће шкодити.“-понови он за мном,те отшепеса својој кући.

Advertisements