ТРИ ШИШМИША

Послије дуге и спарне ноћи, једва дочека зору. Крену у своју недовршену кућу, требало је довршити претходних дана започето чишћенје.У мом дугогодишнјем одсуству ћаћа и матер су ту набацали свега и свашта, било је ту од миша проједених бајама гркаша, неког отрињеног сјемена од ђетолине, по лименим бачветинама остатака брашна којему се сада није знало од чега је, старе обуће, покварених и никад поправљених шпорета на струју и дрва, старих иструнулих мадраца и остале постељине,зарђалих расутих брокава свих димензија и још којечега, а шта сам све редом избацивао на авлију и одвозио кариолом на сметиште, међу старе аутине, које је Милан Илин током рата као војни обавезник бесплатно поправља.

Негдје око десет сати,почело је сунце жежати и зној са мене липтати , узех гумено црево и довукох у кућу, отворих шпињу до краја па поче прати унутарнје зидове, плафон и подове. Учини ми се тако лакше него да метлом и четкама бришем накупљену паучину и прашину. Nastavite sa čitanjem

МАЧКА (Мујса)

Доk се технички уреди девета књига: СМУТЉИВА ВРЕМЕНА ( 1980.- 1990.год.), што ће биту ускоро, читајте ове двије кратке приче.

                                                    Х   Х  Х

Пет година има како нисам овамо долазио, на Влаку, а и то је било у позну тмурну јесен, која је силила нас, онако малобројне, да се скрасимо у запуштеним кућама.Ћаћа се тад није мицао од старе, већ одавно прогорјеле, шпоретине, тискајући сваки трен суву смрекову клипицу у ложиште, настојећи да што мање говори, ем да би ја сам видио шта је и како је.

А сада, у јулу 2004.године, сједим сам на одбаченом каменом довратку од старе ватрене куће те сваки час, загледајући у звјездано небо, заборавим да ми иза леђа нема дебеле мурве, промашујем тај наслон, што уђе у навику од дјетинјства. Звјезде, тако велике и сјајне, никада ми се не учинише ближе, скоро да их, онако сједећи, могу узети у шаке и играти се с њима као с кресницама. Град и журба, који ме окупираше задњих четрдесетак година, украдоше ми нит живљења, коју стицах из дана у дан од рођења до петнаесте године овдје, кад се упутих у свјет, трбухом за крухом. Nastavite sa čitanjem

Књига осма – К А Р И Ј Е Р А – (Путовање у осредњост) /1976.- 1980./ Први дио 71.

И тако је те јесени почео наш боравак у Врањицу, на првом спрату, љево, Лидијине куће. На десном крилу је становао Фране Франичевић са супругом, обоје родом са Шолте, некакав пословођа у „Јадранриболову“, док је она радила у локалној гостионици. Синови су им били на студијама, старији у Загребу, а млађи у Мостару. Испод нас је становао Шери с фамилијом, женом и четворо мале дјеце, три синчића и кћеркицом, а у стану до њега матер му удовица. У приземљу је био „Далмин“ дућан, онај „сеоски“ у којем се продавало све и свашта.

Иза те љепе камене зграде, чије је прочеље гледало на јужну риву, Солин Луку, Брда и Копилицу, било је двориште с неколико приземних и на брзину склепаних приручних објеката који су Шерију служиле за све и свашта. Nastavite sa čitanjem

Књига осма – К А Р И Ј Е Р А – (Путовање у осредњост) /1976.- 1980./ Први дио 70.

Осијек нас је дочекао у јутарњој јесењској измаглици. Иако је било око седам сати ујутро и сунчев диск се стидљиво назирао кроз маглену паучину било је зимски прохладно.

– „Јебеш ово, ништа до наше Далмације!“ – отпуну Жика маглу испред очију – “ Па овдје је већ за зимску робу!“

– „Река сам ти да понесеш нешто топлије, тако је овдје, континентална клима, знаш!“ – осијем се смрзнутим уснама.

На перону сретнемо Миру Вучковића, некадашњег планера, с сада шефа ООУР-а „Саобраћајна секција Осијек“.

– „О,Сплићани,добро нам дошли,ајмо на кавицу.“ – поздравља се с нама. Nastavite sa čitanjem

Књига осма – К А Р И Ј Е Р А – (Путовање у осредњост) /1976.- 1980./ Први дио 69.

На послу, посебно у економској служби се експерментирало. Директор Васо Кутлача је у договору с директором „Хотела за самце“ Маријаном Мустапићем одредио да се на други спрат, гдје је била смјештена служба, улази пожарним степеницама. Разлог је, по њима, био да се очува нова зграда и да се службеници одвоје од хотелских станара којима је неопходан мир док се одмарају за наредне смјене. Пожарне степенице су биле иза десног крила згаде, кад се гледа од прочеља и главног улаза, метално бетонске конструкције са степеницима висока газа, како се то иначе ради у грађевинарству, па је био проблем, нарочито старијим женама, да их коридсте и већина њих исти час по објевљивању одлуке оде на боловање.

Сретнем то јутро Мустапића у холу кад прочитах обавјест-наредбу и кад сам на другом спрату наишао на закључана врата, она гдје се досада улазило: Nastavite sa čitanjem

Књига осма – К А Р И Ј Е Р А – (Путовање у осредњост) /1976.- 1980./ Први дио 68.

Тетки Мари и чика Пери искрено је било жао што одлазимо иако су и они били свјесни да се тако мора.

– „Надам се да сте били с нама задовољни, да смо постали пријатељи,ма родбина, немојте нас заборавити, навратите кад год можете, добро нам дошли и обавезно ми доводите моју Јасенку, срећицу теткину….“ – сузи тртка Мара.

– „Е, Јасо, дођи понекад, натјетај маму и тату, да заједно слушамо на грамофону Тозовца, Лепу и Цунета. Хоћеш ли?“ – грли је чика Перо.

– „Наравно да ћемо навраћати, врало радо, та љепо смо се слагали и дивно нам је било, а Јаси посебно.“ – кажем им. Nastavite sa čitanjem

Књига осма – К А Р И Ј Е Р А – (Путовање у осредњост) /1976.- 1980./ Први дио 67.

Почетком септембра смо се преселили у Врањиц. Читали смо огласе за изнамјљивање станова или соба кроз другу половину јула и скоро цјели август у суботњом изданју „Слободне Далмације“,распитвали се код познаника и пријатеља и све бјеше узалуд. Случајно назвах Душана другим поводом и тако кроз разговор дођошмо и до моје потраге за станом и он се присјети:

– „Чини ми се да у Врањицу Лидија, једна Маријина и Катјина родица, тражи подстанаре, тако сам нешто начуо, јавићу ти сутра, шта је и како је.“- обећа.

– „Свакако, молим те, немој по обичају заборавити!“ – опомињем га – “ Стварно ми је хитно!“

– „Нећу, сутра послије десет ћу ти јавити док дођем у „Слободну“.“ – обећа тврдо. Nastavite sa čitanjem

Књига осма – К А Р И Ј Е Р А – (Путовање у осредњост) /1976.- 1980./ Први дио 66.

Рано ујутро сам кренуо у густиш “Иза авлије“ док се Милица бавила око Јасенке и доручка. Гледам с које би стране било најлакше почети, па кад схватих да је с било које исто кренух “од сунца“. Смрека, па драча, па закржљали грабићи, па купина, па трнић, па глогић, понеки запрцани растењак, и све се то уплело између себе и међу литице, па користим наизмјенично сикиру, косјер и рогуље, косјерачу и крампић, али споро иде. Из смреке ми заврат засипају суве иглице, драча боде жестоким бодљама, а купина се качи са робу и кожу на мени. Грабовина се завукла у процјепе литица и сикирица чешће погађа камен него ли као кост тврдо дрво, па врцају искре на све стране. А иако још није угријало ја се потим ка у сред подне. Nastavite sa čitanjem

Књига осма – К А Р И Ј Е Р А – (Путовање у осредњост) /1976.- 1980./ Први дио 65.

Тетку Мару смо то јуто повезли успут до Броћанца гдје је чика Перо већ боравио око мјесец дана. Већ преласком Кочињег брда осјетишмо мирис крша и паде нам са срца камен свакодневне преше и тјескоба градске вреве и сви се осјетишмо лагано као тичја перца. У Броћанцу пишмо каву док се чика Перо и Јасенка “испричају“ и видишмо његов “рад“ у виноградићу и башчи, те кренушмо преко Мућа, Дрниша, Оклаја и Брљана у Кистање на Влаку.

Као и увјек, чим скренушмо од Шпиње према Влаци, осјетих се тјелом, а још више душом као свој на своме. Велихи уздах и издах плућима и осјетих се моћан и снажан, а и на Милици и Јасенки видим промјене. Јасенка се узвртила на задњем сједишту и свака жунта на њој игра ки на ђедову пасу кад га навече пушта с ланца: Nastavite sa čitanjem

Књига осма – К А Р И Ј Е Р А – (Путовање у осредњост) /1976.- 1980./ Први дио 64.

Јун те 1980. године прође у стрци и уходавању. Директор службе Васо Кутлача је као прву новину увео сат и картеле за евидентирање времена доласка и одласка с посла. Та картела је служила за обрачун особних доходака за све осим за њега директора, а таква процедура није више нигдје у фирми уведена “због некомпактности“ смјештаја службеника, како се правдало, а сви смо знали да је тако направљено ради избјегавања непотребних јутарњих свађи и правдања и “мира у кући“, како би лакше било директору у служби и у препуцавањима с колегама из других служби на разним колегијима, гдје се више мудровало и водило рачуна о ситницама него о темељним проблемима пословања.

А нама у економској служби је било најгоре, изузев неколицине која је становала ту на Брдима или Равним њивама, сви остали су мјењали најмање два градска аутобуса, а неки и уз те користили су и приградски превоз. Nastavite sa čitanjem