Чекајући глас од Мирјане ја сам се тјешио сваку вече са Маријом, а онда и томе дође крај. Сутрадан добијам отпусницу и одмах путујем кући на Влаку, у Буковицу, а одатле одмах у школу у Београд.

Као по инерцији тог дана прије пута кренуо сам послије ручка на ливаде уз Бедњу. Размишљам, шта је то шта ме вуче ка Мирјани, као да Марија или Барица нису згодне и љепе и у свему су ми удовољавале и препустиле се до пуне интимности. Добро, Барица или ја Барици сам био само инат или хир, тренутна слабост, али то није тако код Марије, бар колико ја сад знам. Стално ми лебди Мирјанин лик испред очију, њено њежно лице са питомим смјешком и очима пуним неке дубоке сјете. Схватам да је то то, она ми је више говорила погледом, додиром, уздахом или бојом гласа него рјечима, она ме воли. Њена је душа сродна мојој, па сваки дрхтај у њој преноси се на мене, као дрхтај жице на гитари на исту жицу друге гитаре изазвано резонанцом.То мене вуче њој, као и њу мени. Глупо је испало што нисмо измјенили адресе, а сада је мука како је наћи. Ни мале Драгице није било на ливади. “Добро, писаћу јој на Марушевац, а ако не буде одговора, Антон Макар ће је потражити у Лудбрегу и дати јој моју адресу.“- јави ми се спасоносна сламка у мислима, а цјелим тјелом ми прође дрхтај и туга ми прекри

 

 

 

душу: “Како би било љепо да смо се растали како смо планирали?“

Идући тај задњи дан на сатанак са Маријом ту вечер сам осјећао грижу савјести. На Мирјану мислим и тјелесно је варам, Марију љубим, а душевно је варам. Па што ја то радим, ко и какав сам то ја?

Марија ми није дала одговор, моју сјету је схватила онако како јој је одговарало, да је то ради нашег растанка. И ту вече је дала све, и душу и тјело и страст и тугу са крупним сузама на љепом лицу.

-“Јави се, да знам гдје си и како си.“- пројеца.

-“Немој Марија уносити тугу тамо гдје јој мјеста нема. Млади смо, јавит ћу ти се, ко зна што живот носи. Надајмо се да носи оно што желимо и унапред се веселимо томе.“ – говорим јој што ми прво пада на памет, љубим је и испраћам до првих кућа села и пратим како нестаје у сјени дрвореда.

Преко Мјесеца пређе облак и затвори поглавље мог живота у Бањским Дворима. Остала је само сутрашња папирологија, но то се не рачуна.

 

( Крај другог дјела )

 

Advertisements