Смјенио ме отправник Анте Малада, крупни мирни човјек, спорих промишљених покрета, јасно изговорених рјечи у кратким реченицама.

– “ Ништа посебно шјор Анте, ова мала закашњења сам навео у примопредаји.“ – кажем му.

Он погледа књигу и потписа:

– “ Добро колега Мажибрада, како те овај лопов ухватио? – насмија се показујући погледом на “Зубоњу“ који је стаја испред уреда.

– “ Скину ме с влака, клања се до земље.“ – велим му уз осмјех.

Дође шеф:

– “ Миле, јел’ било све у реду?“

-“ Јесте шефе, гдје ћу прекосутра дежурати?“ – питам га.

– “ Планирај овдје, лако је с тобом.“ – рече.

– “Добро, бар да се усталим негдје десетак дана.“ – кажем му.

– “ Док си код мене бићеш у Старом, а шта мисле у руководству то ти не знам.“ – искрено ће он.

– “Значи, Миле, ја, Бошко Јакшић и Јозо Гранчић смо у турнусу?“ – пита Анте.

– “ Тако је, засада.“ – потврди шеф.

– “ Добро, нек се зна.“ – вели Анте.

 

Брзи воз ЗМ каснио је десетак минута. При уласка у станицу видим Јагу у другом вагону у друштву неких жељезничара, јави ми се осмјехом, а ја уђем по средини композиције и задржим се до Сплита тамо. Пустим Јагу да иде напред до Лучке капетаније, а тада јој се придружим.

– “ На овој страни града нема жељезничара, можемо слободно ићи скупа.“ – рекох умјесто поздрава.

Она ме узе под руку, била је скоро моје висине у високим штиклама, лаганој карираној кошуљици и свјетлосмеђој миди сукњици са шлицом са стране, припијеној уз једре облине. Смеђу дугу косу је мало подигла, па су јој увојци у валовима падали на рамена. Нашминкала се тако дискретно да се требало добро загледати да би се примјетили трагови шминке. Корача уз мене лако и гипко као газела:

– “ Драго ми је што си дискретан.“ – појача рјечи стиском руке.

– “ Дивна си, као данашњи дан, а ја сам сав мастан од ноћне смјене.“ – кажем јој.

-“ Чекај, док прођемо овуда.“ – преста она дисати док смо пролазили поред испуста сумпорне воде из Сплитских топлица у море на Риви – “ Овај мирис на покварена јаја не могу поднети.“ – уздахну послије десетак корака.

– “ До када можеш остати, кад се мислиш вратити у Садине?“ – питам је.

-“Могу докле хоћу, али сам рекла орјентационо до навече. Штефек ионако дежура, а ја сам рекла да ћу пријеподне сређивати документа за посао, а поподне нешто куповати за љето.“ – смије се својим малим лажима.

– “ Да ли ти Штеф вјерује?“ – питам је.

– “Верује, не верује, исто му је. Нећемо га више спомињати.“ – рече ми.

-“Слажем се, схватам, ово је дан за нас двоје.“ – погледам је.

-“Аха, наш дан и ничији више.“ – потврди она кокетно се смјешећи.

-“Ту смо, идемо горе.“ – уведем је у улаз зграде.

Откључам стан и пустим је унутра:

– “ Не замјери, то одржава мушка рука, а ни тај намјештај није наш.“ – покаујем јој стан.

Она изађе на лођу и гледа панораму:

– “ Ово је дивно место, више вреди ова лођа него цели стан. Дивно! А где ја живим, у оној пустињи!“ – рече и уздахну.

– “ И тамо је диван поглед.“ – рекох.

-“ Јесте, али ако ти затребају шибице, требаш цели дан чекати на њих. А овде је све при руци. Ако не почмем радити понорит ћу од усамљености.“ – јада се – “Он је задовољан, њему оно одговара, мени никако.“

– “ Нећемо о њему, зар не?“ – подсјетих је.

– “Опрости, несвесно ми излети.“ – уђе за мном у собу.

– “ Ја се идем истуширати, али ћу прије тога скувати каву, брзо ћу ја.“ – покажем јој да сједне.

– “ Могу ја скухати, ти се купај.“ – пнуди се.

– “ Не, ти си гост, мој гост.“ – рекох.

Ставим лончић на ринглу и изнесем пиће на стол:

-“ Добро дошла, љепотице моја.“ – наздравимо.

Донесем каву и улијем у ћикаре:

– “ Сад ћу ја.“ – одем у купатило и на брзину се истуширам. Врата од купатила су била отворена, чула се музика с радија из собе.

На крају пустим хладну воду и кожа ми се затегне, истрљам се и обучем бјеле љетне хлаче и мајцу:

– “ Ево ме, нисам дуго?“ – сједнем код ње.

– “Ниси, слушам ову дивну музику, која је то стница?“ – пита ме.

– “ Нека италијанска, стално емитира ту врсту музике, цјели дан и ноћу,“ – одговорим – “ то слушам док учим.“

Јага је сједећи на полуфотељи пребацила ногу преко ноге, пије каву и пуши “ Марлборо“. Поглед ми побјеже на витке дуге листове, обла кољена и бујне до пола откривене бутине. Осјетих како почиње у мени врити крв.

Погледам је у очи, а њен се поглед магли. Узмем је за руку и лагано привлачим према себи, а она гледајући ме у очи примиче се с лицем према моме и пружа усне на пљубац. Стидљиво, као неискусна дјевојчица раствара усне и пушта мој језик унутра затварајући очи.

Лагано устајемо, она ми рукама обухвата врат, а ја јој обгрливши стук привлачим тјело уз своје. Осјећам јој бутине, трбух и груди својим тјелом, а носнице ми драшка дискретни мирис парфема. Знам да осјећа моју мушкост на трбуху кад поче да дрхти од узбуђења и да ми страсно пије усне.

Одвојим је увлачећи руке да јој откопчам ботуне на кошуљици, полако један по један, а она ми скида мајцу и баци је на фотељу, те сама крену откопчавати у журби своју кошуљу.

– “Не душо, не жури, пусти мене.“ – шапућем јој љубећи јој врат испод увојака косе. Она нестрпљиво дрхти цјелим тјелом и намјешта се да јој што прије скинем сукњу. А ја се не журим већ полако и њежно клизим прстима низ слабине. Она дишући дубоко откопча ми хлаче и пусти да склизну на под, док јој подижем косу на затиљку и љубим га палећи га врелим дахом, те јој једним захватом откопчах грудњак. Испадоше сисе набрекле и тврде као дуње с зашиљеним тамним брадавицама. Док осјећа моју тврду мушкост на бујној гузи она трља бутине једну од другу, све брже и брже, лупкајући нестрпљиво петама о под. Мале гаћице, раширеним прстима обе руке, обухваћајући јој округлу хладну гузу, лагано скидам низ бутине, а она се окрену брзо као вретено и свиленим чуперком ми милује мушкост. Пусти да јој увучем руку у међуножје, влажно и вруће, а кад јој пређих прстима преко дражице и клилориса она сва задрхта и јекну:

– “ Уђи у мене, брзо, свршавам!“

Њежно је гурам на кревет и увлачим се између раширених бутина, зграбим јој до бола набрекле груди, а она намјешта бокове да одмах продрем у њу, а кад мушкост клизну у врелину гуза јој задрхта, трбух се згрчи и крик њен ми заглуми уво. Полако почмем њихати и продирати, а језик јој дубоко гурам у уста и прсима гњечим сисе, док ме она хвата бутинама око слабина и прима, уз јак судар тјела, мушкост до краја. И опет јој гуза задрхта и трбух згрчи, галву забацује широм отворених уста и за трен два задрхта цјелим тјелом истовремено крикнувши од страсти. Наставим истим темпом не дајући јој да се опушта, она прихвати ритам, зграби ме рукама за гузу, као да хоће да цио будем у њој, па се тако скупа њишемо уз цвиљење кревета. Осјећам како јој се вагина грчи и стиска моју мушкост, коју лаганим ритмом увлачим и извлачим, а онда осјетим како ми грч креће из ногу и пење се према куковима и мошницама док ми мушкост до дна продре у њу и промукло јекнушмо истовремено, кочећи се један трен, а онда се полуонесвјешћени млохаво опустишмо једно преко другог испреплетених удова.

– “ Црћи ћу, зрака … ми .. треба.“ – дахће она.

– “ И мени, зрака,…зрака.“ – јављам се и ја да сам жив.

Из обамрлости ме покреће њен пољубац у врат:

– “ Јеси ли жив?“ – смјеши се.

– “ Једва!“ – извалим се на леђа поред ње.

Она пребаци мокру бутину преко мојих слабина:

– “ Нисам знала за себе, била сам на седмом небу.“- милује ми ознојена прса.

– “ Знам да сам био у рају.“ – рекох јој љубећи јој прсте.

– “ Пустио си ме да изгубим разум, али није ми жао, три пута сам осјетила задовољство из дубине тјела, никад тако до сада, добар си ти љубавник.“ – грицка ми уснама ушну ресицу.

– “Трудим се, служим женском роду.“ – отимам се, голица ме миловањем – “А ти си, твоје тјело, твоје очи, твоја женственост, тако пожељна…“ – затвори ми уста пољупцем.

-“Благо твојој жени, мораће те пуно волити.“ – проговори.

– “ Ко зна, људи се лако засите. Зар ти ниси сретна у браку?“ – питам је кад схватих да хоће да се изјада.

– “ Погрешила сам што сам се рано удала и добила дјецу, сад то знам. Он није лош, води бригу о мени и дјеци, планира градити кућу, тражи терен, прави пројекте, а све то мене само замара, иако знам да је то и у моју корист. Мени треба пажње, њежности, провода, све оно што сам прије удаје пропустила, а не куће, пројекти и планови за мирну старост, има и за то времена.“ – као да се правда.

– “Диван си ти цвјетак, шарени лептирић, истовремено ти треба пажња и стега. Треба те дизати у висине, али снажно држати рукама. Ако те човјек пусти из руку одлепрша лептирић у туђе двориште.“- кажем јој.

– “ Он покушава да ме изолацијом у осами чува од других, а то само још више појачава моју жудњу за туђим воћем. Он то не може схватити, а ти си одмах примјетио да сам вруће крви, својим игнорирањем си постигао да ми крв прокључа и ишла би на крај свјета да задовоњим свој нагон с тобом, и не кајем се.“ – даље се исповједа она.

– “ Ја бих те пустио у највећу гужву, поносио се тобом, читао ти мисли и жеље и испуњавао на свој начин. Не би ми било лако, али би се борио за тебе сваки дан, сваки трен и побјеђивао твоја искушења. Тебе не треба чувати од других него од тебе саме.“ – покушавам је схватити.

– “ Да, ја сам сама себи највећи непријатељ, највећи душманин је мени моја врела крв. Увјек мислим, да сам се истутњала прије брака сад би била другачија?“ – говори гласно гледајући у плафон.

– “ Не вјерујем, можда би била у мањој мјери, можда би била пробирљивија, па погледај ово тјело, ове груди, ове бутине, ове очи, није то хладна љепота, унутар тога је ватра која диктира покрете, говор, смјех и мушку жудњу. Све то скупа зове: узми ме, зграби ме, љуби ме, милуј ме. Тешко је тој ватри у теби одолити, и теби и ономе ко те гледа. Имаш тога напретек, више него стотине “обичних“ жена заједно.“ – клизим јој вршком прстију по тјелу.

– “ Је ли то моје проклетство или срећа?“ – жели да чује моје мишљење.

– “ И једно и друго, зависи од околности. Колико би жена желило твоју љепоту и ту ватру у теби, то ти је срећа, а проклетство је то што се гризеш кад учиниш оно што ти тјело тражи, а није у складу с устаљеним обичајним моралним нормама. Тешко је ту наћи равнотежу, ако је уопће има. Тако ти је то, мораш то носити скупа, у истој посуди ватру и воду.“ – покушавам јој објаснити мисао.

– “ Па докле ћу се ја тако мучити, страшиш ме?“ – пита ме с невјерицом.

– “ Време је љек за све боли. Како човјек стари тако му се и жеље мјењају на листи приоритета. Ни ти ниси, нити ико, изузетак. Сад ти тјело тражи секс, а душа љубав, за пар година ће то ослабити, а у први план ће доћи нешто друго, рецимо богатство, срећа дјеце или нешто треће. Бар ја тако мислим.“ – настојим окончати ове анализе људске нарави.

– “ Ваљда ће ми Бог помоћи?“ – понада се она.

– “ Хоће, буди сигурна.“ – храбрим је.

– “ Па шта да радим?“ – погледа ме молећиво.

– “ Не оптерећуј се грижњом савјести, таква си каква јеси, а и други имају своје тајне, лажи, преваре, а сви се куну у поштење. Људко биће је чудна мјешавина лажи и обмана, истина је недостижна, а ми мислимо да је оно како је ми уобразимо. Не оптужуј се, не чиниш ништа ради чега би се могла самооптуживати, такву те Бог створио, он ће те схватити и опростити.“ – храбрим је.

Шутимо обоје неколико тренутака

– “Хоћемо ли нешто јести? Идем погледати шта има у фрижидеру.“ – предложим да јој скренем мисли од грижње савјести.

– “Заједно ћемо припремити.“ – сложи се она.

Устанем , истуширам се и навучем шорц:

– “ Шугаман ти је у купатилу.“

Забаци косу, онако гола личила је на античку нимфу с камених рељефа:

– “ Шта би обукла?“

– “ Погледај овдје.“ – покажем јој на ормар.

– “ Ово ћу.“ – узе моју бјелу кошуљу, била јој је као супер мини вешта.

Заједно смо одледили и испекли шницле, опрали салату, јели то и пили “каштелет“ црно вино, причајући о свему и свачему, а тада опрали суђе. Скували смо каву и гледали ТВ подбочивши се јастуцима на кревету загрљени и стиснути једно уз друго.

Поглед ми се пење низ њен лист према њепом округлом кољену и клизи преко бутине ка пупастом и коврчавим длакама покривеном међуножју. Она то примјећује и благо ми стиска руку и носи је на своје груди. Очи су јој два тамна мора, трепавице се укочиле, а усне благо растворене, траже пољубац. У шаци ми њена сиса бубри и чврсне, брадавице се шиље, а усне нам се љепе. Лагано, у загрљају се споштамо на кревет, све јаче стискајући тјела једно уз друго, скидам јој гаћице и у повратку клизим прстима између бутина у међуножје, већ влажно и вруће. Навлачим је да легне на мене и скидам јој кошуљу, а дуга јој коса сакрива нам лица. Увлачим руке између нас обухвативши јој обе набрекле сисе и лагано је подижем. Она се подиже, узе руком моју мушкост и уведе је себи у међуножје, забаци главвом косу на затиљак, затвори очи и отвори уста, па се поче лагано њихати горе доље. Послије три четри трзаја она крикну и прошапута:

– “ Опрости, већ сам готова.“ – и спиусти се крај мене.

Окренем је на трбух и подигнем јој гузу, па држећи је за слабине гурнем јој мушкост до краја. При судару тјела гуза јој је дрхтала, а цјело тјело тресло, док јој се дуга коса мрсила на јастуку. Свако мало је јечела и цвилила од задовољства, а тјело јој се тресло у непрестаним грчењима.

Кад осјетих да ми долази екстаза продрем до краја у њу, нагнем се на њена леђа, прихватим је за обе сисе и прошапућем у затиљак:

-“Сада,скупа.“

Она се згрчи, а вагина јој стисну мушкост кад крену сјеме, као да жели да исиса све из мене, а из уста јој се зачу грготање и промукли крик. Тјела нам се млитаво опустише испреплетених удова и спустише на кревет.

Тјела су нам била влажна од зноја као и ланцуни под њима.

– “ Боже, ово је предивно. Ни у сну нисам овако нешто очекивала. Искусан си љубавник.“ – хвалећи ме љуби ме крај ува.

-“Ко с тобом не би био, трудим се да задовољство буде обострано.“ – шапућем јој.

– “Неко гледа само себе. Ја сам те опоменула да брзо свршавам, а ти си опет изазвао серију експлозија у мени, и да знаш изузетно ми је то драго. Хвала ти.“ – лизне ми усне.

– “ Хвала теби, многи би желили ову срећу доживјети. Драго ми је да је и теби било љепо.“ – пољубим јој влажне усне.

Време је текло као лудо. Истуширали смо се и спремили за излазак. Она је морала на влак.

– “Најрадије би и ноћас остала, али није паметно.“ – премишља она.

– “ Није паметно, слажем се.“ – потврдим – “ Хоћеш ли телефонирати онамо ?“

– “ Ма нећу, то је ионако био изговор.“ – насмија се.

– “ Знам, за сваки случај.“ – кажем јој.

-“Не, нема потребе, нећу се сад с тим гњавити.“ – одби она.

– “ Како хоћеш.“ – угасим свјетло.

Сунце је пало иза Шолте, црвена пруга преко мора протезала се до Брача.

– “ Како је лепо, а ја морам у ону пустињу.“ – стисну Јага зубе.

Код Лучке капетаније смо се растали:

– “ Наћи ћу начина да се јавим.“ – пољуби ме.

– “ Чекаћу, жељно ћу чекати.“ – узвратим.

Загрли ме и опет се пољубишмо дугим пољупцем.

– “ Не смијемо пуно, пробудићеш ми ватру.“ – отрже се, насмија и хитрим кораком крену ка станици.

Гледам за њом како њишући куковима лаким кораком кошуте одлази. Пар мушкараца се окрену за њом вртећи главом и гледајући према небу.А тада се изгуби у гужви на пјешачком прелазу.

Полако корачајући впреко Риве вратим се у стан, време је за спавање, све снаге скоро да је нестало из мене.