Миле – Марко Мажибрада, рођен у Кистањама, на Влаци 1948. године од ћаће Марка и маје Ружице. Тамо је завршио и осмогодишњу школу 1963. године, а средњу Железничку техничку у Београду 1967. године. Ванрдно студирајући завршио је Вишу економску школу у Сплиту 1971.године, а Економски факултет у Осијеку 1975. године.
Ради као отправник возова у Сплиту и на међустаницама на сплитској призи до 1971. године, а послије као референт и руководилац у економској служби сплитског дјела ЖТП-а Загреб до отпуштања с посла 1991. године ради националности.
По добијању нових докумената 1994. године из Сплита пресељава с породицом у Нови Сад и бави се самосталном трговачком дјелатношћу.
Одмалена воли књигу, чита и пише шта стигне и гдје може, а сада први пут на овај начин објављује своје рукописе.
Email: mmazibrada@yahoo.com
Погледајте и кратки филм Јована Ракића о Буковици – „Трагови завичаја“.
Буковачке приче 
Bravo! Nastavi tako!
ODLIČNA PROZA NA TRAGU NAJBOLJIH DALMATINSKIH PISACA.
OČEKUJEMO OVO ZANIMLJIVO ŠTIVO U KNJIZI.
Ovo je zaista pravo bogatstvo, predivni zapisi!
Jedva cekam da izadje i knjiga.
Pozdrav!
Ja nemam prave reči za osećanja koja su me ponela … Osećanja i sećanja … i sreća i tuga … i očaj … sve nekako zajedno … Sjajno Mile, samo nastavite. Jedva čekam da izađu knjige.
Вриједе „Буковачке приче“ пуно више него шта је аутор мога и помислити…
Аутентичан дух и говор нашег човјека, фолклор, наша традиција и предања…
Све оно за шта се плашимо да једног дана може нестати, налази се у овим сјећањима. Или ајде, дио тога. Непроцјењиво благо је под још једним крачуном и пуно боље заштићено. Хвала на томе…
Uzivao sam citajuci ove price, usudio bih se reci kistanjskog Sime Matavulja. Odlicna naracija uz fenomenalno opisivanje likova i ambijenta.
Ne izlazi iz konteksta, svako zašto ima svoje zato, a bez sagledavanja cjeline ne sudi djelo, naročito po “parčićima“ iz mozaika. I sama znaš, to sam rekao sto puta, pod tim mojim imenom je sinteza bezbroj likova i digađaja. I šta ti znači “birkin: -))“.
Iz Kistanja sam, na žalost, otišla davne 1967. g. i ne mogu se sjetiti Mile Marka Mažibrade, ali sjećam se većine Kistanjaca o kojima piše. Ovim putem želim da mu čestitam na lijepim pričama iz kojih se vidi njegova ljubav prema zavičaju, ali i talenat koji mu Bog dade. Dragi Mile, nastavi da pišeš o Kistanjama i o svemu što smatraš vrijednim pisanja! Hvala Ti što si jedan od onih što čuvaju od zaborava naše uspomene i istoriju. Pirka iz ovih priča slatki vjetrić tuge i nostalgije. Struje mi u duši neki žmarci, a koža se doslovno, ježi. Nikada ne prođe dugo a da se ne sjetim nekog o kome Mile piše, a posebno Zorine i njezinih dunja. Kad sam ja išla u osnovnu školu, ona bi donosila u sitnici prodavati dunje pravo u razred, i to usred sata, dok se ne razbježimo. Nastavnici imali razumijevanja a mi volili dunje i uvijek (srećom) imali toliko sitniša da pomognemo Zorini i zapamtimo miris dunja iz djetinjstva. Bodulice i Gorana se sjećam, ali od kad je odrastao i otišao, (prije mene), ništa o njemu nisam čula, a volila bi. Bilo je to vrijeme, kao što i autor kaže, oskudice u svakom pogledu, osim u bezbrižnosti i smijehu. I moj, poslovično ozbiljni i strogi tata, do suza nas je nasmijavao pričajući kakav peh mu se desio sa Zorinom. Kad joj je umrla mater, on ode da izjavi saučešće pa, poče: „Zoro, čestitam ti…. ovaj, svaka ti čast što si tako požrtvovano gledala majku sve do njezine duboke starosti“. Rekoh, bilo je lijepog, ali i ja pamtim odlazak pokojnog Dule Grginog. Taj strašni mrak i muk koji su tih dana pokrili Kistanje i sada mogu osjetiti. Koliko se sjećam, on se prehladio, a uzrok smrti je bila akutna leukemija koja se na to nadovezala i odnijela ga u roku od osam dana! Baš kao u pjesmi ,“Šaka suza, vrića smija…“ Pozdrav Mili i svim Kistanjcima
Kume, evo citam pricu o Djuri s Vlake. Posto je on mene drzao na krstu, a njegova sestra Rosa moju sestru, dobro poznajem tu porodicu, pa evo jedna mala ispravka u prilog tacnosti. Kume Rose muz nije Svikalo vec Nikola Krneta – Miskovic.
Eto toliko cujemo se.
Mile puno pozdrava od Rajka Mazibrade pok. Obre i Kose iz daleke Irske, upravo si me podsjetio na dio djetinjstva jer sam cesto boravio na Vlaci, upravo sam neki dan prespavao kod ujne Ljube. Onako se ne naspavah u zadnjih deset godina a najzalosnije je sto nadjoh samo troje celjadi. Avet. Puno pozdrava tebi i tvojoj porodici. Pozdrav.
Najprije da pohvalim pisanje. Vase price citam sa uzivanjem i mogu u mislima dok citam da budem na mjestima o kojima pisete, odusevljavajuce zaista. Zadivljen sam i nazivom, posto je za mene Bukovica nesto posebno, svetinja. E moram i jednu malu kritiku, volio bi ako moze da se prepravi brzo, u teskstu na sajtu ima par gresaka, neka slova su zamjenjena pa djeluje malo amaterski a nije zapravo.
Poštovani i dragi gosp. Mažibrada,
Eto, odavno sam pročitala Vašu knjigu, vaš visoko cenjeni trud uložen u njeno ostvaranje, ali kako to obično biva, do danas još niste dobili uverenje o svemu tome. moje svedočanstvo, a ja znam što to znači kada čovjek prima komentare od svojih čitalaca, ponekad su to očevidni hvalospjevi.
Dakle da idemo do početka, evo što sam zabilježila: kad govorite o jeziku: nalazim veoma interesantno onaj dječji upitnik o funkciji jezika kao organa za okus i o onoj zbrci koju neminovno doživljavamo sa polaskom u školu, osobito na našim jezičnim područjima. Naučili ste pisati ćirilicu i latinicu, potom savladali jekavicu i štokavicu : (…“ odakle su se svi ostali jezici kao posebni napajali i junačili kao izvorni za eve ostale govore, da naglase svoje „arijevstvo“…) Slažem se kad pišete da je (–Vuk nametnuo ijekavicu kao kompromis….) Potom, vaša rezoniranja o financijskim „igrama“ zapada na uštrb Jugoslavije kao i vaš stav o „samoupravljanju“ u našoj nekadašnjoj otadzini, rečito govore o vašem znanju na tom sektoru i o specifičnosti vaše profesionalne spreme.
Posebno me je raznježilo poglavlje posvećeno prvom doživljavanju odjeka zvona Manastira Sv. Arandjela, koji će naknadno u životu zauzeti počasno mjesto; kao preuzeto iz nekog filmskog scenarija, vidim vas u pratnji bake Anice, kako primjećujete minimalne pojedinosti okoline koja vas je putem pratila.Pa mi bi žao što i ja ne nosim sobom slična sjećanje iz mog rodnog Žumberka, te najzapadnije srpske enklave u nekadašnjoj Jugoslaviji. Prerano sam napustila moj zavičaj, ali sam ubjeđena da bi mi i moja baka Marija dala sličan odgovor; „… prekrsti se i veseli se, to andjeli pjevaju“…) i ona je bila veliki vjernik.
Primjećujem da naše krajeve vežu običaji, razni porodočni nadimci kao i imena zaseoka, preuzeta od samih prezimena većine stanovništva. I u zap.Žumberku sela nose imena,; poput, Dučici, Doljani, Kesere, Radatovići, Pavići i sl. i njihova čeljad ima duboki osjećaj solidarnosti, nazovimo je ljubavi prema bližnjem. Danas, oni su se razišli po svijetu ko rakova djeca i ko zna da li ću i ja u mojim kratkim pohodima čuti slicne riječi od preostalih mještana „posljednih Mohikanaca“? Upravo u tome leži vrijednost vašeg rada, on zaslužuje, ne samo pohvalu – uspjeli ste evocirati sve ličnosti, okarakterizirati njihove osebine i to na izvornom Bukovačkom narječju. Ništa nije tako upečatljivo u prolaznosti života i ljudi, kao što je to pisana riječ.Ubjeđena sam da bi svi protogonisti vaše knjige i danas umjeli saslušati snagu zvona koja dočaravaju pjev andjela. Naposljetku, knjiga se čita i sa izvjesnim užitkom zahvaljujući povremnim duhovitostima, osobina koja uokviruje svukupan zanos u stvaralaštvu.
Srdačan pozdrav iz toplog Torina
Marija Živković