Буковачко јутро отјера сав умор који сам накупио од немирног и истрзаног сна у возу. Кренем преким путем преко Мартића, неће ме на том путу нико срести и запиткивати откуд ја сад овдје.
Код куће сам затека све на броју, у јутарњим припремама за послове који су били пред њима, и изненади их својим непланираним доласком. Засташе и окупише се, па почеше у детаље запиткивати, иако су из мојих писама знали све шта је тебало знати, која сам им писа из болнице.
-“Трећи разред сам завршио, имам исте оцјене ки на полугодишту, тако да је са школом све у реду,“- отклним њихову бојазан у вези школе – “а овдје се требам јавити доктору ради љекова и контроле. Здравствена књижица ми се негдје загубила, па ми ћаћа треба направити нову, а доћи ће и рачун из болнице који треба одњети на социјално ради плаћања.“ – објасним најкраће шта сам могао о чему се све ради. Nastavite čitanje