-“ Ништа нећу носити, идемо овако.“- кажем матери одбијајући њену понуду да ми спреми нешто за јело на путу.
-“ Роде, треба ли ти пара?“ – пита ме ћаћа мало угрушан од жутине.
– “ Не треба, имам довољно, кад затреба ја ћу писати.“- одбијем његову понудду.
-“ А сад ти кажем, немуј да дуго чекамо на твоје писмо, да знамо како ти је и ђе си смјештен!“ – прикричи он знајући да што смо страрији да смо тврђи на писању.
-“ Оћу, послаћу вам и цивилну робу, ја сад идем, време је!“ – погледам на сат.
-“Пошаљи слике да видимо како ћете ошишати!“ – смију се Душанка и Мирко алудирајући на моју нешто дужу косу.
-“ Оћу, да видите шта је прави војник.“ – поздрављам се и они ме прате до авлијских врата. Nastavite čitanje