Након сат времена вожње камион улази кроз капију касарне и заустави се одмах испред жуте згрде с`десне стране. Док смо се неспретно искрцавали ненавикнути на чизме, опасаче, ранац и пушке, под гласном љутитом галамом неког официра смувано се постројавала групица војника, још више се се збуњујући од галаме. Водник из наше пратње преда официру неке папире, а овај се обрецну и издера на мене и Мију:
-“ Шта вас двојица чекате, трк у чету, оставите пушке и ранце и да сте пре овде него тамо!“
Мијо трчка за мном ки пасић. Срећа његова што ја не журим.
-“ Гдје је наша чета?“ – питам официтра мртав ладан.
-“ Одведи их, брзо!“ – виче овај на војника с црвеном траком око мишице.
-“ Одакле долазите?“- пита нас дежурни док идемо уз степенице на спрат и кроз дуги ходник десно, ни њему се не жури.
-“ Из Бачке Тополе, како је овдје?“ – питам га као старог знанца.
-“ Добро, војска ка војска. Ево овдје оставите пушке и ранце.“ – отвори врата са натписом “Четни евидентичар“ – “ Влаићу, пацове, чувај ово док се не врате, ено доље Драгаш прави представу.“ – рече ситном црномањастом војнику који је тамо сједио за столом. Nastavite čitanje